Аутор: Горазд Коцијанчич
Страна: 462
► Остали детаљи

Сва четири есеја о преобиљу (а реч је о преобиљу апофатичног Ништа, Божије благодати која нам дарује све, а понајпре биће само) сачињена су из два дела: философску расправу прати теолошки постскриптум или цода, која је писана из угла хришћанске вере, а уједно је и позив у ту веру.

Горазд Коцијанчич се у најновијој књизи, која с Разбићем и Еротиком, политиком итд. чини философски систем, усредсређује на четири теме: животиње, снове, језик и ништа. Ауторова извођења заснивају се на спознању да ја као ипостас нисам сам свој господар, да ми је властито биће даровано. А као биће, које ниче из апофатичног Ништа, не могу докраја продрети у недокучивост мисаоних структура које су у основи свега бивајућег.

Из те смерне онтолошко-гносеолошке позиције Коцијанчич се подухвата разматрања савремене научне доксе, уверења да се ствари, какве одиста јесу, могу појмити и изрећи путем који гради наука. Али „штос није у ономе што говорим, него у (само)позиционирању говорника”. Модерна доксична позиција нерефлектовано уписује онтологију света у нашу свакодневну свест. Отуда се према животињама и природи опходимо као да су нам сасвим на располагању, снове сматрамо нижим обликом свесности, проузрокованим нашим мозгом, односно механизмима несвесног. Поводом језика крећемо на оси лажне дилеме инатизам вс. конвенционализам, док Ништа, које је темељ свега бивајућег, непрестано негирамо. Смрт претварамо у догађај унутар самог света.

Насупрот таквом редукционизму новог доба Коцијанчич поставља (пост)феноменолошку ипостатичку мисао, која се у оданости тоталитету искуства отвара за парадокс, за радикалну Трансценденцију. Аутор се притом надовезује на мисао Грка и светих отаца, који су знали да „путем аскезе и молитве очишћени ноûс може угледати логосе света, па чак и партиципирати у ‘дејствима’ (енéргеиаи) самог Бога”.

– Из поговора У. Забуковец