Аутор: Стојан Л. Продановић
Страна: 218
► Остали детаљи

ПОВОДОМ КЊИГЕ СТОЈАНА ПРОДАНОВИЋА ОБНОВА ПАМЋЕЊА ИЗ ЦИКЛУСА „КРАЈИШКИ ОФИЦИРСКИ КРУГ”

„Свједочење о свједоцима”, како аутор види овај свој запис, настало је на идеји аутора да хуманизам мора да се супротстави злочину, да у пролазности људског живота увијек бивају и тренуци који имају непролазну и драгоцјену вриједност, зато што могу да, у тешко прозирном мраку будућности и збуњујућем хаосу садашњости, свијетле као свјетло у даљини које збуњеном уму и узбурканим емоцијама, могу бити оријентир и трачак наде. Такви тренуци, нада се аутор, можда могу отопити лед бездушности, апатије, егоизма и обезљуђене баналне свакодневнице. Ако се не запишу и некако не сачувају, такви догађаји и њихове вредности могу да се погубе, као драгуљи који су испали из продртог џепа. Читалац ће сазнати да је овај запис вишеслојан и знаковит на више начина. У почетку изгледа да је ријеч о хроници неколико породица и скицама животописа неколико личности, наставља се као сиже античке или хамлетовске трагедије у којој актери не приповједају, него живе свој морални кредо без обзира на жртве и дилеме од којих нико не побјеже.
Театар апсурда је, када врхунски обавјештајац, који не зазирући од опасности избјегава усташке замке и све опасности, а онда на сигурном, на слободној територији бива умлаћен од некаквог пилићара, згажен у блато као црв и остављен без гроба, а да му ни памет, ни врхунски морални принципи ни недостижна супериорност над тим људским јадом, убицом, ништа не помажу.
Хтио-не хтио, причајући о дјечацима „и понекој дјевојчици”, побијеним багремовим коцем, аутор отвара питање о људској врсти као пројекту еволуције или остварењу божјег наума, како се коме свиди. Могу ли људи бити такви према дјеци, ако су људи? Или злочинци нису људи, или дјеца нису дјеца, него дјеца Срби? Ако злочинци можда мисле да злочин могу сакрити од других, како да га сакрију пред собом, чиме да га затрпају? А можда не морају да га крију ни од себе ни од других?

У Јасеновцу и Градишци нису крили, остављали су дјецу да умиру данима, да им, како прича једна од тадашњих дјевојчица, данима живе само очи. „Очи задње умиру”. У даљем читању, трагедија појединаца се преплиће са трагедијом народа, једна прелази у другу, а повезане у временски оквир дају историју страдања српског народа, вертикалу злочина до затирања и искорјењивања Срба до 1995. године. Хоризонтала злочина је у простору: Кузмин и Сремски манастири, Шеовица и Голеши, Вељун и Пркос, Јадовно, Мотике, бездане личке јаме, Пребиловци… То је опомена онима који данас у Србији виде Србе само у границама Србије, а не на цијелом српском етничком простору, док се нове бискупије оних који су „покрштавали” и давали индулгенцију, оснивају на својој некадашњој периферији, у Сиску и Сремској Митровици. Овдје се намеће питање да ли је нас Срба мање само зато што је више умрлих него рођених, или и зато што незнамо ко смо, шта смо, откуд и куда идемо, зато што смо све мање Срби у осећању идентитета какав имају други европски народи. Неки кажу да је то зато што смо сиромашни. Аутор ове књиге томе не вјерује, јер иначе књигу не би ни писао. Сиромах је само онај ко је сиромах „у главу”, а најпоробљенији роб је онај који не зна да је роб, у чему аутор види смисао да се уопште лати писања, а кад је већ почео, видио је себе као обичног хроничара, писаљку колективног и личног памћења.
Ипак, када читате опис налажења мртве дјеце у шуми, изгледаће вам да то свједочи аутор лично, и не само то, изгледаће читаоцу да се он сам налази на тој сцени, да види боје, чује звукове, види мале мртве птичице, које је оборио ледени мраз, студен која није од овог свијета. Она је од нечастивог, ругање свакој идеји добра, људскости… Изгледа, то јесте непорецив умјетнички домет, сигурно је доказ сензибилитета стеченог у ратном искуству, а Стојан Продановић је био у рату, свашта видио и свашта доживио.
Клишеи, архетипови и митологија мало се мијењају, јер се и људска природа мало мијења, као што се види у античким, или Шекспировим драмама и описима Достојевског. Имагинација у њима је вјечна зато што је понекад стварна колико и стварност, о чему свједочи и овај запис.
Срем, о Теодоровој суботи 2012. год.
Генерал-потпуковник Миле Новаковић,
професионални официр у пензији

ПОВОДОМ КЊИГЕ СТОЈАНА ПРОДАНОВИЋА
ОБНОВА ПАМЋЕЊА
ИЗ ЦИКЛУСА „КРАЈИШКИ ОФИЦИРСКИ КРУГ”

Аутор књиге „Обнова памћења” из његовог циклуса „Крајишки официрски круг” свјестан је размјера и посљедица страдања српског народа током Другог свјетскога рата и поновљеног геноцида у oбрамбеном рату у периоду 1991-1995. године, званичног грађанског рата. Догађаји и околности у њима највише су се свалили на обичног човјека коме је учињена несагледива неправда која води према његовом коначном истребељењу са хисторијских етничких простора у Хрватској. Етничко чишћење Срба у Хрватској остало је „незапажено”, прећутано од међунарнодне заједнице да би се на тај начин ipso facto легализирало и његово „правно стање”. Кроз истинско казивање ауторових аутентичних свједока он на тај начин категорички оспорава право на заборав почевши од његових сународњака па до међународних фактора. Он императивно пориче право заборава оних којих више нема међу нама, као и онима који су још на животу да га забораве. То је sine qua non нашег опстанка у садашњости и у будућности; његови свједоци су аутентични, истинољубиви који слободно анализирају садашње и будуће догађаје, њихове узроке и посљедице. Истину коју износе предали су у аманет садашњим и будућим генерацијама.

Чињенице и податке које износе су шокантне, драматичне и болне. Увјерени смо да ће читаоци са пуном пажњом прочитати интегрални текст ове књиге којој није потребна посредна интерпретација. Једноставно, истина је прећутана у бројним случајевима страдања српског народа. Посебно су тешки, мучни и недопустиви случајеви са убијеном дјецом из сремских села у шуми на обали Саве. Био је то крајње бестијалан усташки злочин. Посебно издвајамо и истичемо као тежак случај акцију спасавања 12.000 дјеце из усташких логора којима је руководила Дијана Будисављевић (дјевојачко презиме Обексер) рођена у Инсбруку 1891,
Њемица аустријског поријекла, предводила је групу сарадника. Она је била супруга позантог хирурга у Загребу проф. др Јулија Будисављевића. Преминула је у Инсбруку 1978. године, потпуно заборављена од свих. Водила је свој дневник од 23. октобра 1941. године до 13. аугуста 1945. године. То је била једна од највећих, по броју спасених, и уједно најбројнија хуманитарна акција везана за концентрационе логоре у Другом свјетском рату.

Стојан Продановић је, као аутор књиге, успјешно водио разговоре са поменутим свједоцима, при чему је подједнако показао да је изврсни познавалац средина у којима се кретао као официр Југославенске Народне Армије и Српске Војске Крајине, бивше Републике Српске Крајине.
Показао је истанчан осјећај за патње и проблеме кроз које су прошли његови свједоци. На тај начин, он је обавио један изузетно хумани, морални и патриотски задатак. Увјерени смо да ће чтаоци у тексту ове књиге наћи бројне податке које до сада нису срели. Искрено је препоручујемо свим Србима из Хрватске да је прочитају. И не само њима.
Јерусалим, 28. фебруара 2012.
Јовица Продановић, каријерни дипломата у пензији
Активни публициста и сликар

ПОВОДОМ КЊИГЕ ОБНОВА ПАМЋЕЊА ИЗ ЦИКЛУСА „КРАЈИШКИ ОФИЦИРСКИ КРУГ”

Када сам као аутор књиге Обнова памћења из циклуса „Крајишки официрски круг”, дана 29. фебруара 2012. године, у издавачкој кући Прометеј у Новом Саду, позавршавао разговоре око књиге, на питање, рекао сам:
„Драго ми је да је све договорено и уговорено око издања књиге. Али, примјетио сам, да се негдје загубило оно озарење и људска срећа која зна да приспије, по обављеном послу. Загубила се она врста осјећања које освоји човјека, рецимо тежака, када с јесени, на шкртој њиви, приведе орање крају, иако не зна да ли ће рода, наредне године, на њој, уопште бити или неће. Он тада, једноставно је сретан. Сретан због завршеног посла, тога дана.”

А онда, појаснио сам:
„Ово што сам урадио, урадио сам. Тражио сам и нашао одговор, шта се то са мном зби и зашто је изостало очекивано одушевљење? Зашто је то тако?
Видите, доживио сам завршетак књиге никако другачије, него као одсјај тананог снопа свјетлости што се, уз напор, пробија кроз тешку и трулу мрклину која се, предуго трајући, одржава над народом коме припадам. Због тога је, у мени, остао невелики простор који онемогућава да се, у овом поводу, разиграју оне пријатне и невине радости којима човјек, по природи, вјечито тежи.

То је зато, мишљења сам, што је драматика трагедије и апсурда, ослоњена на пуну истину.
Људи које поменух, живјели су, или и данас живе међу нама. То су истински људи, постојеће личности. Измишљених имена нема. Нити догађаја. Ни једног, јединог.”
Аутор