Потреба за очувањем традиције и добре педагошке праксе данас је често извор критика и захтева да се у актуелној форми школског система сачувају елементи који одржавају специфичности карактеристичне за образовни контекст Србије. Са тог апекта у школском систему се још увек трага уа адекватним и конструктивним решењима о променама у којима би процес модернизације био усаглашен са образовном традицијом. То нарочито долази до изражаја у пограничју у коме жиот у карактеристичном социјалном контексту са собом носи извесне међуетничке и међунационалне специфичности. Настојања ауторки да укажу на постојећу мрежу васпитно-образовних институтица и њихове специфичности има изузетан друштвени значај. Резултати анализе прикупљених података, разматраних на научној основи и без већих претензија да пруже детаљније информације о функционисању конкретне васпитно-образовне установе, могу представљати одличан подстицај за даља интензивнија проучавања образовних ресурса пограничја. (извод из рецензије)