Аутор: Слободан Мандић
Страна: 172
► Остали детаљи

Слободан Мандић нам у свом новом роману дарива необичну причу о родитељу. Жив мозаик минулих времена дочарава непосредним, експресивним језиком што сам по себи приповедању даје легитимитет. Отац одређује пут свога сина кроз специфичну поетику живљења али и писања. Тако ће остати да вечито погледава из белине хартије и усмерава потомка који се каткад спотакне. Ово није повест о Очевој смрти већ о његовом свеприсуству. О човеку преке нарави од кога се скрива пушка, који стално успева да остане без ципела, због кога читава кућа трчи не би ли му угодила и ублажила наопаке науме. Његов портрет није осликан једним потезом руке, нити је синовљева субјективна пројекција; ту је пре реч о амалгаму од жустрих дијалога, али са коначним печатом оног доњег слоја што припада родитељу који увек води главну реч.

Написан у кишовском маниру, "Очев нови мандат" нуди литерарни свет ванвремених тема кроз призму наивне али непритворне дечје имагинације што свакодневицу и догађаје у породичном кругу онеобичава богатом реченицом наших предака. Тако општа места добијају ореол повлашћености, а њихова доминација још један су доказ да уметност има свега неколико великих тема. Суштину књижевног стварања аутор проналази у језику, усмеравајући своје приповедаче ка алтернативним истинама: док Отац својим ставом претходника стварност обликује аршинима логике, син јој даје пуноћу ненаметљивим хумором и неконвенционалном радозналошћу.

Једна од најинтересантнијих епизода тиче се приче из нараторовог детињства: главни јунак се наоружан упућује с другом у Америку. Међутим, они не одмакну предалеко. Повратак дому изискује рационално објашњење дечака који мора изложити разлоге свога бега. Родитељ се ту показује као неко ко усмерава наративни ток; без обзира на то шта се заиста збило, реалност се гради од изговорених речи онога који има моћ да је креира. Та творачка улога приписана је дуговечном Оцу, те он и након одласка на онај свет остаје жив јунак приче али и неко ко јој даје коначан облик.