Ода XX веку
У овом погледу наше столеће сматрам јединственим у историји света. Мислим да још никада није било времена кад је за сасвим кратких педесет година могло да се проживи готово у концентрисаном стању ужас од много хиљада година. То је величанственост нашега века.
Штета је да се човек бави тиме шта би било кад не би умро. Нека буде миран, умреће. И штета је да човек због, признајем, проклетог непријатног страха подиже тако велику галаму. Умрите сами. И умрите тихо.
У Америци, као што се прича, баве се мишљу да се у школу као редован предмет уведе учење о љубави. Не знам да ли су помишљали на очигледну наставу или на педагошке научно-популарне филмове, уз неопходна пратећа предавања. Ови који су се прихватили овакве мисли очигледно желе да покрену усредсређен напад на најосетљивију тачку њеног величанства Живота, против еротике, и надају се ако почне да се подучава љубав, онда ће је толико огадити младима као историју, математику, граматику и књижевност. Ако експеримент успе, хегелијанизам ће се ослободити свога највећег непријатеља - љубави.
Хамвашев језик је миран и јасан, али његова саопштења су моћна и померају. Ничеов Заратустра је славио људе који као будући надљуди падају и разбијају се о тле, попут ретких крупних капи које долазе из небеских дубина, да најаве олују. Говорећи о сабластима Хамваш на једном месту каже да су оне поново данас ужасно завладале над нама, да наш живот, који ни иначе није сасвим безопасан, ако не пројектујемо бели хумор, постаје неподношљив. За разлику од Заратустриног односа за кога се не би баш сасвим поуздано могло устврдити да је лишен педагошких, сопствених, поправљачких лудости, јер тражи витешки преображај у надчовека, Хамваш ће, видевши да је оно што га мучи сопствена сабласг, и сам рећи да све прихвата онако како јесте, без било какве исправке. Оно што ме је том приликом истински узбудило састоји се у чињеници да Хамваш не само да прихвата онако како јесте, већ и говори онако како јесте. А да у тој тачности говора има неке чаробно узвишене смирености која се, по неком мом осећању, јавља као последица истинског виђења стварности. Толико истинског да она у тој својој једноставности објављивања у Хамвашевом језику постаје готово нестварна. Говорити о сабластима као најреалним бићима за које Хамваш каже да су чак реалнија и од самих снова, значи, у математици, открити сво оно терминолошко знаковље за вредности и просторе мање од нуле. Значи обележити оне невидљиве импулсе постојања из преџивотног периода. Значи открити језик којим се, као помоћу прецизних клешта, хвата сама суштина онога што тражи да се изговори не би ли му суштина била дотакнута.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Ода XX веку
Страна: 89 (cb)
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 20 cm
Година издања: 2009
ИСБН: 978-86-6099-011-4