Аутор: Будо Симоновић
Страна: 583
► Остали детаљи

Kњига Огњена Марија ливањска, изашла је из пера новинара Буда Симоновића давне 1991.године. Но, она није плод његове маште него потресно сведочанство малобројних Срба који су Божијом милошћу преживели лето 1941. године на подручију Ливна. Аутентична сведочења и документа која је прикупио писац писац није прилагођавао укусу публике. Пустио је своје саговорнике да своја осећања и доживљаје испричају баш како су се збили. Друго издање књиге, штампано десет година касније, допуњено је новим подацима и фотографијама о даљој судбини ливањских Срба и њихових споменика након грађанског рата 90-тих година у Босни и Херцеговини.


У Ливну шеснаест година касије

Одлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послије сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом крају у усташким покољима 1941. године и промоције моје књиге „Огњена Марија ливањска“, посвећене тим злочинима, нијесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у овај
проклети, окрвављени, опјевани и оплакани град. Иако су ноћ уочи сахране, у Ливну сијевнули ножеви усташке мржње (на паркингу испред хотела „Динара“ су, додуше, исјечене само гуме на петоро-шесторо возила београдске и новосадске регистрације), и даље сам наивно вјеровао да се зло не може поновити, да је то само појединачни ексцес, а не знак васкрслог, повампиреног усташког лудила и мржње која ће се убрзо изродити у нови крвави сукоб и хајку на преостале Србе …