Autor: Hajnrih Kornelijus Agripa
Strana: 336
► Ostali detalji

Svet, nebesa, Zvezde i Elementi imaju dušu, kojom stvaraju i nadahnjuju dušu i sva inferiorna, mešovita tela. Oni imaju u duh, kao što rekosmo u prethodnoj knjizi, koji je, posredstvom duše, sjedinjen sa telom. Jer, premda svet, kao takav, predstavlja celovito telo, njegove delove čine sva živa bića. I koliko je celina savršenija i plemenitija od pojedinačih delova, toliko je telo sveta savršenije i plemenitje od tela živih bića kao jedinki. Bilo bi apsurdno da sva nesavršena tela i izdanci ovog sveta, svaka primitivna životinja, muva i crvić, budu dostojni života i duše, a da svet u celini, kao daleko savršenije i plemenitije telo, bude lišen života i duše. Ne manje bi bilo apsurdno da Nebesa, Zvezde i Elementi, kao oni koji daruju život svemu postojećem, a pre svega dušu, sami budu bez života i duše; i da svaka travka ili stablo budu plemenitijeg kova od Nebesa, Zvezda i Elemenata – onih koji su ih, po prirodi stvari, stvorili. I koji bi to živi čovek na zemlji porekao da su zemlja i voda žive, budući da one same izrađaju, hrane, napajaju i daju sposobnost rasta i umnožavanja tolikim stablima, biljkama i živim bićima? A najočigledniji dokaz u prilog tome su upravo one samonikle stvari, što same od sebe niknu takoreći ni iz čega, te oni organizmi koji se šire i bokore bez vidljivog semena. Niti bi Elementi mogli da rađaju i napajaju ova živa stvorenja bez živuće sile ili duše. No, neki bi rekli da ovaj živi soj ne nastaje od duše zemlje ili vode, već pod (neposrednim) uticajem nebeskih duša ili poticaja.Platoničari bi na to odgovorili da Slučaj ili Podsticaj ne može da proizvede supstancu bez posredničke uloge druge supstance, jer ako je dleto daleko od ruke vajara, neće imati uticaja na samo delo ili rukotvorinu. Isto je i sa nebeskim uticajama: ako ih posmatramo kao slučajeve ili podsticaje na širokoj udaljenosti od krajnjih, vitalnih supstanci ili od samog života, oni neće moći da izrode vitalnu supstancu u nižim vrstama. Merkurije (Merkurijus), u svojoj knjizi De Communi, kaže: „Sve što postoji na ovom svetu, raste ili opada. A ono što ga pokreće, mora imati život u sebi. A kako se sve stvari kreću, uključujući i samu zemlju, u neprestanom ritmu stvaranja i promene, mora biti da su sve stvari – žive.“ A onoga koji imalo sumnja u to da su nebesa živa, po rečima Teofrasta, ne bi trebalo ozbiljno uzimati kao filozofa; onaj, naime, koji poriče oživotvorenost, životnost, nebesa, razdvajajući impuls od oblika, kretanje od forme, udara u sam temelj filozofije. Svet je, dakle, živ; on ima dušu i smisao. Jer, on daje život čak i biljkama koje ne rastu iz semena i postojanje životinjama koje nisu nastale prirodnim parenjem