Аутор: Петар Стевановић
Страна: -
► Остали детаљи

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић даје приказ књиге аутора Петра Стевановића “Ономастикон: етимологија са тумачењем имена православних светитеља“

„Досељавањем наших предака из словенске прапостојбине на балкански простор отпочела је далекосежна примена структуре нашег ономастикона утемељеног у словенској прапостојбини, индоевропској заједници народа.

Ступајући у контакт са затеченим становништвом и суседима који су били друге (паганске) вере и другог културног нивоа, успостављањем и јачањем културних, економских и политичких веза растао је међусобни језички утицај што се одразило на промену структуре донетог Система словенских имена чија је семантика у језицима индоевропских народа којима смо до тада припадали. Убрзо по насељавању у данашње крајеве под утицајем хришћанске вере дошло је до хришћанизације свих народа на том подручју. Од тог доба па све до данас овај процес обогаћивања нашег ономастикона непрестано траје.

На просторима Балкана укрштале су се две цивилизације делећи се постепено на две зоне, једну за другу изложену утицају Истока (Цариграда), а другу Запада (Рима). Наш народ је углавном од почетка прихватио утицај Истока. Независно од усвојеног правца хришћанске религије и једни и други долазимо под удар новог Система светих (календарских) имена која потичу из различитих слојева медитеранског ономастикона насталог на вековном таложењу, именске грађе што своје порекло црпи из изворишта низа језика медитеранских народа као нпр. арамејски, сиријски, хебрејски, египатски, ирански, грчки, латински и др. Новозаветна религија, поникла на Блиском истоку пре 2.000 година, усвојила је из старозаветне литературе, осим јеврејских имена, још и арамејска, египатска, сиријска као и имена других народа везаних за то подручје. Касније су том ономастикону Грци и Римљани дали свој допринос.

Као што се то догађало код свих народа који су примањем хришћанства обогаћивали своју дотадашњу именску грађу тако је и наш народ Словенски систем имена оплемењивао различитим именима из овог ономастикона. Старозаветна имена као што су Адам и Ева, Јосиф, Јаков, Давид, хришћанизовани народи преузели су од почетка . Марија (мајка Исусова) од старине је постало свеприсутно широм хришћанског света, све до данашњих дана. Из Новог завета веома су популарна имена четворо еванђелиста: Матеја, Марко, Лука и Јован, од апостола Андреј, Петар, Симон, Тома и Филип. Од женских имена нарочиту популарност имају ‘госпођа’ Марта и Јелисавета. Скупину календарских имена чине још и црквена имена светих отаца, преподобних, мученика и других црквених великодостојника који су изузетним личним доприносом (залагањем, жртвом) помогли ширењу хришћанства.

Од почетка па све до 1054. године када је извршено раздвајање хришћанске религије на западну римо-католичку и источну-православну сва светитељска имена била су општехришћанска. У наредним вековима дошло је до разлика у фаворизовању хришћанских светитеља унутар ових цркви. Отуд почивају разлике у именима светитеља заступљених у католичком и православном црквеном календару. Имена светитеља из католичког црквеног календара као што су нпр. АГНЕЗА, БРИГИТА, БРУНО, КАРЛО, КЛАРА, МАРИН, ОТОН, РОБЕРТ, ТЕРЕЗИЈА, УРСУЛА, ФРАЊО и др. нису убројана у српски правосласвни календар, и обрнуто, имена светитеља из српског православног црквеног каслендара као што су нпр. АТАНАСИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЈЕЛИСАВЕТА, ЈУСТИНА, КСЕНИЈА, НИКОДИМ, ПЕЛАГИЈА, САВА, СЕРАФИМ, ТЕОДОРА и др. не налазимо заступљене међу именима светитеља у католичком црквеном календару.

На основу распрострањености и календарских имена у народу наглашена је подела на две групе:

У прву групу: улазе сва она имена која нису ушла у народну употребу и ако су у далекој прошлости преузета из језика других народа и прилагођена правилима нашег језика. Махом су ограничена у оквиру црквене употребе везано за примање монашког чина и том приликом добијање црквеног имена у замену за световно (добијено по рођењу).

У другу групу: улазе сва она имена која су распрострањена у народу од најстаријих времена до данас. Један мањи број код нас је традиционално посебно омиљен као нпр. ЛАЗАР, ЛУКА, САВА, СТЕФАН, ТРИФУН и друга, док је већина без разлике популарна код свих хришћанских народа као нпр. АЛЕКСАНДАР, АНА, АНДРЕЈ, ДИМИТРИЈЕ, ЈЕЛЕНА, МАРИНА, МЕЛАНИЈА, НИКОЛА, ПАВЛЕ, СОФИЈА, и др….“

„… Петар Стевановић потрудио се да у једну књигу сакупи готово сва монашка имена која су носили православни монаси. Има их скоро хиљаду.

Састављач ове збирке црквених имена определио се да објасни порекло и основно значење сваког имена. За почетак то је довољно. Читалац ће моћи да докучи значење и смисао сваког свештеног православног имена, која иначе звуче тајанствено. У томе одгонетању монашких имена има занимљивих података и за радозналце и обичне читаоце.

Велики број имена нам је познат. То су имена која су носили и носе српски монаси. Али има и оних за које смо ретко чули или нисмо никада чули за њих.“

На крају, да набројимо бар нека имена из ове књиге: АВРАМ, АЛЕКСАНДАР, АНА, АМФИЛОХИЈЕ, АНАНИЈЕ, ГЕОРГИЈЕ, ГРИГОРИЈЕ, ДИМИТРИЈЕ, ДОСИТЕЈ, ЕВДОКИЈА, ЗОСИМ, ИЛИЈА, ИРИНЕЈ, ИФИГЕНИЈА, ЈЕЛЕНА, ЛАЗАР, ЛОНГИН, МАКАРИЈЕ, МАКСИМ, МИТРОФАН, МИХАИЛО, МОЈСЕЈ, НИКАНОР, НИКОЛА, ПАРАСКЕВА, ПЕТАР, ПОРФИРИЈЕ, САВА, СВЕВЛАД, СОФРОНИЈЕ, СТЕФАН, ТРИФУН, УРОШ, ФИЛАРЕТ….

Код сваког имена у речнику, наведено је из ког језика потиче, са приписаним значењем и да ли је искључиво у црквеној употреби или и у световној.

ИЗВОР: Цитати су узети са страна V, VI и IX из 2. књиге Петра Стевановића „ Ономастикон: етимологија са тумачењем имена православних светитеља, 1. издање, Београд, „Орфелин“, 2003, Библиотека „Наслеђа“; приредио Војислав Ананић, у Сенти, 17. 11. 2012.