Читалац који не зна како је „Оскудно време“ компоновано, могао би да чита ову збирку као дело са јединственом ауторском намером. Ретке су књиге саздане по обрасцу „изабраних и нових“ радова, које поседују толики степен унутрашње сагласности…

Ту се овај песник указује као један од многих присталица идеје да би де смислотворни и светотворни потенцијал поезије могао обновити уколико се она приближи сопственим изворима. Код Алексића, ти извори су, поред мајдана мита, велика песничка дела прошлости. Скривени цитати и парафразе, као поређење и алузије, толико су фреквентни у Оскудном времену да аутора ове збирке без оклевања можемо да сврстамо у ред песника културе… (Саша Радојчић)

Стеван Тонтић

Запис о поезији Мирослава Алексића

(уз књигу Оскудно време, Прометеј, Нови Сад 2016)

Поезија Мирослава Алексића (1960) израстала је – у периоду дужем од три деценије – колико из непосредних чулних опажаја и промишљања животне стварности, толико и из инспиративних саговорничких призива пјесника, мислилаца и умјетника из минулих стољећа, почев од Хомера, Лао Цеа, наше народне поезије, Сервантеса и Хелдерлина па до неких савременика и пјесничких другова. Она је дакле у исти мах, и подједнако, језички умјетнички израз сопствених суочења са животом и свијетом датог простора и времена, али и већ посредованог стваралачког искуства (палимпсести!) које пјесници попут Алексића одувијек налазе код претходника, да га изнова рефлектирају, прерађују и потом дијеле са својим читаоцима. У тој „двојности“ извора или иницијалних ситуација настанка пјесме нема ничег противрјечног или извјештаченог – њоме се само указује на комплексност пјесничког чина и позива. И када нам се једно пјесничко дјело учини поптпуно самониклим и самодовољним, попут затворене  монаде, такав утисак можда је заснован само на чињеници да још нисмо открили његове прикривене интертекстуалне везе.

Књигом Оскудно време (с изабраним и новим пјесмама) Мирослав Алексић уврстио се – бар за мене, и помало неочекивано – у врло респектабилне савремене српске пјеснике. И свакако међу најбоље у својој генерацији. Истичем то с нескривеним задовољством након читања овог дјела, у којем  је аутор сабрао оно највриједније из трију (тек трију!) претходно објављених збирки, додавши им више нових пјесама (циклус „Палимпсести“). А кажем и неочекивано, зато што се Алексић необично дуго (преко двадесет година) није оглашавао новом књигом стихова (о разлозима можемо само да нагађамо), и што га, за све то вријеме, нисам био у прилици да читам. Ако се, дакле, трагом Хелдерлина, и Алексић питао „чему пјесници у оскудно вријеме“, читалац његове поезије неће морати да то чини. Бар док чита, док пролази кроз празничне часове поетске имагинације. Осјетиће да поезија има и данас шта да нам саопшти, оскудном или обесмишљеном времену упркос. То би предан читалац могао да закључи послије лектире већег броја Алексићевих пјесама. Ево мог списка оних које би по много чему (не тражи се „цела лепа“ песма) могле добити епитет врло добрих, па и одличних или изванредних: „Бели корални гребен“, „Узмем метлицу – пометем собицу“, „Изгубљена ода“, „Кад једном све постане лако“, „Грчки дуван“, „Попик или чуг“, „У синагоги“, „Тако пише“, „Како сам се родио“, „Савет“, „Певач привида“, „Палимпсести“, „Песма“, „ На млечном путу“, „Између две јаве“, „Тај трен“, „Док не дође по нас“, „Бицикл“, „Апокалипса“. А успјели стихови отркивају се и у другим пјесмама у којима, дакако, има и мање занимљивих мјеста.

Алексић почесто пјева о феномену саме ријечи и о самој пјесми. Притом, за разлику од многих других, никад није патетично самољубив, вербално разметљив, досадан ни баналан. Тако он на једном мјесту каже: „нађи у себи речи које с прага изговорене / могу у врту росу с руже да стресу“. А кад му је „бабица певачица“ (на другом мјесту) „пупак речима свезала“, каже да је тада „угледао речи којима ходам / и речи којима јабуке берем.“ Што се пак феномена пјесме тиче – „песма мора да се појави онако / како је Биљана Шупутова улазила у библиотеку / с неком врстом притајеног праска / и да исто тако саопшти шта има / ин медиас рес без обзира на контекст / у њој мора да буде све истовремено / и нестварно и могуће“ („Песма“). Пјесник је овдје (бар мени) непознату особу по имену Биљана Шупутова увео у пјесму попут метеора или звијезде репатице. Њен улазак у библиотеку учинио је сензацијом.

Према пјесми „Кад једном све постане лако“, постоји нешто од чега „душа светли“ :

Па кад се са лица спере магла,

мрак из очију, дрезга из срца,

нека бар једна песма остане чиста.

Ја већ видим како ми од ње душа светли.

Такве су и неке друге слике из других пјесама: „Млечни пут је заковитлана сперма у дугој ноћи, / тамној као полеђина огледала.“

Посебно ме очарала пјесма „Тај трен“. Пјесник се најприје пита „Како је изгледао тај трен“, па након неколико стихова развија средишње слике о  мистерију тога трена, мистерију везаном – за шта би друго? – за вјечно заводљиву појаву жене:

Да ли је то био рез у оскудном времену

или размак у једноличном простору

Тек та је жена с тамним наочарима

прошла кроз башту једне кафане

окрећући се заводљиво

према старим странама света

и осврћући се да види

да ли се то пролеће вуче за њом

као крајеви венчанице

И онда је застала пажљиво

као да не пробуди дете

Чини ми се да је то био тај трен

Простор и вријеме помињу се и у пјесми „Бицикл“. У њој су оживљене и двије стварне особе – пјесници Љубиша Јоцић и Брана Петровић. То је пјесма која би се могла наћи у свакој ваљаној антологији савременог српског пјесништва. Уз низ маштовитих призора с растуреним бициклом (кад се, по тврдњи самог Петровића, усљед „невероватне брзине“ сам простор „закривио“, а вријеме се „зауставило“), пјесма садржи и дискретну хуморну ноту, сагласну с именима и ликовима поменутих пјесника. Јоцић и Петровић сигурно би се и на оном свијету осјетили веома почашћеним кад би им Алексић или неко други доставио ову пјесму. Ваљало би покушати. Јер између овог и оног свијета сигурно постоје тајни канали поезије.