Аутор: Ковиљка Летић
Страна: 616
► Остали детаљи

Образовни ниво једног друштва огледа се, пре свега, у развијеној школској мрежи и оптималном распореду и раду основних школа. Међутим, у целој Србији, па и у чачанском крају, због одласка становника у градове и пада наталитета, школе у појединим селима престале су с радом. Школе које су имале и по неколико стотина ученика током тридесетих и четрдесетих година 20. столећа, данас окупљају само три, четири или десетак ученика, што је последица вишедеценијског напуштања села и одласка у градове, поготову оних у брдско-планинским подручјима.

Раније је долазак учитеља у сеоску школу значио да село следи пут цивилизације. Учитељ је у сеоској школи, поред учења, свестраног васпитавања деце и омладине, учествовао у животу и раду сеоске заједнице, а његов одлазак и гашење школе били су знак да се селу као заједници ближи крај и да је препуштено лаганом умирању. Дакле, сеоска школа значајна је културно-просветна установа. Учитељ у сеоској школи је, поред учења и васпитавања деце и одраслих, проводио време са сељацима у кући и на њиви, на свадби и на сахрани, био је угледан гост на породичној слави, саветник за унапређивање газдинства, чување здравља и ауторитет у тумачењу политичких збивања. Једном речју, и учитељ, и васпитач и просветитељ, поштован и вољен.