Страна: -
► Остали детаљи

Расправа о иконама вођена у Византији у осмом и деветом веку је, без сумње, представљала прекретницу у животу хришћанске царевине. С друге стране, она је и за Цркву била од огромног значаја, јер је током ње дат одговор на питање потребе постојања ликовних представа Христа, Богородице и светитеља у Цркви. Расправа која је трајала дуже од једног века захватила је многе сегменте живота Цркве и државе. Губитак територија, смене династија, снажни непријатељи на границама, економске тешкоће, опадање градова, промене прилика на Западу и крунисање Карла Великог, само су неке од тешкоћа са којима се Царство суочило непосредно пре и током расправе око икона. Улога царева током кризе, неуједначено деловање против поштовалаца икона, значајна подршка у самој Цркви, коју су цареви имали у борби против икона, неке су од карактеристика овог периода. По окончању расправе уочљиве су значајне промене како у организацији Цркве, богослужењу, архитектури тако и у организацији Царства.

Разноврсност тема дала је могућност различитих приступа овом периоду живота Цркве, тако да је расправа била предмет проучавања, пре свега, историчара (тј. византолога) и историчара уметности, док је мали број богослова дао значајан допринос систематском изучавању иконоборачке кризе. Приступ овој теми је код многих научника био лишен сагледавања постављеног питања у оквиру богословских оквира епохе, а један од разлога је био недостатак сачуваних извора, како из периода саме расправе тако из времена које је непосредно претходило кризи.

Такође, а приори донесени закључци су у великој мери ометали теолошку интерпретацију проблематике. У последњим деценијама двадесетог века учињени су значајни напори у критичком издавању извора шестог и седмог века што је олакшало увид у богословску аргументацију коришћену у расправи о иконама. Током сукоба иконобораца и православних изнета богата богословска аргументација у прилог и против поштовања икона даје за право скретање пажње на сву њихову богословску дубину, што питање богословских узрока кризе ставља у први план. Нови број Отачника управо тако читаоца уводи у богословску проблематику. Инострани аутори, како православни, тако и други, углавном непознати већини читалаца у Србији, су научници који су својим радом допринели осветљавању узрока и садржаја расправе, пре свега, систематским проучавањем извора и њиховим сагледавањем у контексту епохе. Избор текстова у Отачнику јасно приказује богословске узрока и ток расправе, као и изнесене богословске аргументе поштовалаца икона, који су омогућили да буде објашњено не само зашто су сликане представе Христа, Богородице и светитеља могуће, већ и зашто су неопходне Цркви. Отачник у новом броју пружа увид у проучавање богословља иконе, којим је овакав став одбрањен, као и како је било могуће да се то теолошки доведе у питање. Данас као и у осмом веку крајње тачке односа према иконама су идолатрија и потпуно одбацивање, а Отачник успешно упућује читаоца на траг златне средине.