Страна: 164
► Остали детаљи

Уводно слово

Никифор Исихаста је најзаслужнији за реформисање исихастичког начина живота у ХIV веку, те га можемо сматрати духовним оцем исихазма позновизантијског периода. Григорије Палама, кога Црква сматра једним од стубова православља, и који је као врсни богослов стао у заштиту свештенотихујућих, представља највећег теолога исихастичког покрета. Док је Григорије Синаит најзаслужнији за ширење православних исихастичких идеја, посебно у словенским земљама, те га називамо апостолом исихазма.

Григорије Синаит на један изврстан начин врши синтезу раније ортодоксне аскетске мисли. Његов теолошки систем је формиран у складу са синајском подвижничком школом, коју су антиципирали мислиоци златног периода хришћанске писмености, пре свих, Евагрије Понгијски, Макарије Египатски, Дијадох Фотички и др, а чији је зачетник Јован Лествичник, велики црквени подвижник и аскетолог. Сажимајући целокупно подвижничко искуство ранијих генерација, Синаит је створио духовну атмосферу која је била погодна за богословско убличење исихазма, које ће извршити Григорије Палама заједно са ученицима Григорија Синаита.

Дела св. Синаита била су одувек веома популарна међу православним монасима. Итересантно је да су његови списи у српској средњовековној преводној књижевности били фреквентнији од дела Григорија Паламе. Разлог лежи у томе што је Синаит; на један врло концизан начин, заједно изложио своје мистичко-аскетско искуство и конкрстне савете. Његови списи нису оптерећени неким нарочитим богословским спекулацијама. Он трезвено излаже своје учење у кратким апофтегмама. Често своје ставове поткрепљује позивајући се на светоотачке ауторитете, и тако се открива као изузетан познавалац хришћанске мисли. Исихастички начин живота који презентује као истински емпиријски је искусио, те га с толиком самоувереношћу и препоручује у својим делима.

Григорије је, иначе, пореклом из Мале Азије, рођен је у селу Кукуљ, недалеко од Клазомена. Због најезде Турака, под вођством султана Османа I, 1390, године, Гигорије бежи на Кипар, одакле ће отићи на Синај, у манастир св. Екатарине. Овде Григорије прима малу схиму (због тога и носи име Синаит). Са Синаја одлази на Крит где упознаје монаха Арсенија који ће, како бележи његов биограф потоњи патријарх константинопољски Калист, пресудно утицати на његов даљи подвиижнички живот. Од старца Арсенија, Григорије се научио контеплацији. Са Крита одлази на Атос, где борави у скиту Магула у Кареји. Чести упади осанлија на Св. Гору су посебно угрожавали она места која нису била заштићена великим зидинама манастирским, те је Григорије поново, приморан истим узроком, морао да напусти своје место пребивања.

Сели се у Парорију која се налазила на самој граници тада слободне Бугарске и Византије. У Парорији ће се око Григорија окупити једна група монаха која ће утицати на ширење исихазма у словенским земљама, а посебно у Србију.

Будући креатори словенске ортодоксне духовности и интелектуалне ренесансе били су управо следбеници Григорија Синаита, или пак њихови ученици. Пароријски монашки духовни круг око Григорија Синаита први пут је почео да се креће ка Србији за време владавине кнеза Лазара. Бугарски монаси Ромил, ученик Григорија Синаита, и његов пак ученик Григорије дошли су у Моравску Србију, како се предпоставља, после 1375. године; Ромил се настанио у манастиру Раваници, а Григорије у манастиру Горњак. Мистичко-аскетски покрет исихазма ускоро продире у Влашку, а апостолским радом Сергија Радоњешког, већ половином XIV века, и у Русију. Наш истакнути исихазмолог др Милорад Лазић умесно запажа да је монашка мистика исихазма постала у ХIV веку панортодоксни талас који је дао печат слици тадашље ортодоксије, а његов основни реликтни монашко-аскетски етос присутан је и до данас у црквеним и монашким схватањима традиционално православних народа.

Засењен сенком свога савременика Григорија Паламе, Синаит је скоро заборављен у савременим научним истраживањима. Број монографских радова који се баве делом Григорија Синаита је веома мали. Тек у последње време су почеле да се појављују озбиљније студије на ову тему /види нпр. радове Петара Пигоља (на руском) и Ангелике Деликари (на грчком)/, али ни у њима није темељно изложено богасловље овог учитеља Цркве. Феrюменом исихазма су се у другој половини прошлог века српски богослови нарочито бавили, међутим и даље не постоји ниједан опсежан преглед исихастичке теологије. Овим бројем ОТАЧНИКА не намеравамо да попунимо једну од рупа у патристичким истраживањима, већ само да подстакнемо српске научнике да се позабаве и овим за нас веома значајним исихастичкюл писцем.

Благоје Пантелић


САДРЖАЈ

Уводно слово, 4

Γpηyοpιος Σιναιτης
Πεpι ησυχιας πεpι των δυο τpοπων της πpοσευχης, 6
Григорије Синаит
О Утихлости и два лика молитве, 7
Калист Вер
Исусова молитва код Григорија Синаита, 29
Милорад М. Лазић
Продор исихазма у Србију после 1371. и његов утицај на даљи ток спрске културе, 49
Предраг Петровић
Богослужбена утемељења светоотачких виђења нестворене божанске светлости, 62
Сергеј С. Хоружиј
Исихастичка дијалектика смрти, 78
Ханс-Георг Бек
Хуманизам и паламизам, 88
Владимир Н. Лоски
Елементи одрицатељног богословља у мисли блаженог Августина, 106
Георгије В. Флоровски
Противуречности оригенизма, 113
Предраг Петровић
Јерархија као носилац богослужбеног символизма, 110
Плакид Десеј
Блажени Августин и ”Филиокве”, 128
Себастијан Брок
Одећа славе - библијска слика у сиријској традицији, 143
Алексадар М. Петровић
Естетски ликови лепог у српској средњовековној култри, 153