Аутор: Раде Драинац
Страна: 217
► Остали детаљи

Будући, завештавам ти свој топли дах који ће те миловати на путовањима,
Своје мало срце човека који се распињао за тебе,
Немир неразумљенога у епоси када су доминирале хуље!
Остављам ти све грчеве у своме трбуху
И сав пожар у четири зида моје лубање!
Завештавам ти пепео свога тела,
Бриљантне снове за твоја плодна ткања,
Несагледане визије,
Кошмаре
И само једну молбу:
Не окрени се за нама!

Раде Драинац

Раде Драинац (породично Радојко Јовановић) рођен је у Трбуњу код Блаца 16. августа 1899. Умро је у Београду 1. маја 1943.
Песник, романсијер, драмски писац, приповедач, есејист, књижевни и уметнички критичар,путописац, новинар.
Школовао се у Блацу, Прокупљу, Крушевцу, у Француској.
Из Француске се Србију враћа с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. „Одомаћује“ се у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички опредељених писаца и уметника – повратника из рата.
Новинско репортерство и путописни извештаји са југословенских простора и из иностранства (Грчка, Француска, Чехословачка, Пољска, Аустрија, Бугарска…) биће му главни извор материјалне егзистенције.
Најранији Драинчев публиковани текст је цртица „Прича без наслова“ у ђачком листу Наша стварност (март–април 1916, Француска); прву песму, „Јесенски уздах“, објавио је у београдском листу Епоха (1919), последња штампана за живота „Будућим песницима“ (Српски књижевни гласник н. с., 1940); песма „Позориште вечности“ први је његов рад потписан именом Раде Драинац (Мисао, 1922); прва збирка стихова – Модри смех (1920), последња – Дах земље (1940).
Покретао и уређивао часописе: Хипнос, Ново човечанство, Фронт, Слика актуелних догађаја – САД, Нова бразда.
Битна је авангардна етапа Драинчевог стварања. Доминантни мотиви његове поезије су: сан, космополитска путовања, словенство, дехуманизовани град, песников страдалнички живот у не песничком и нељубавном све ту – све дато у стиху ироничном и црнохуморном, слободном од свих канона…