Аутор: Зоран Ћирјаковић
Страна: 222
► Остали детаљи

Колумне Зорана Ћирјаковића, а нарочито његови блогови у последњих неколико година ретко су кога оставили равнодушним. Ћирјаковић је био један од ретких који је устрајно објашњавао сву опасност аутошивинизма и домомржње код Срба. У својој новој књизи Откривање аутошовинизма он се подухватио незахвалног посла да објасни оно што се може чинити необјашњивим. Како то да у Србији постоје људи које се већ три деценије упињу да докажу да је свака љубав према свом народу равна злочину?

У овој књизи Ћирјаковић се бавио најистакнутијим другосрбијанцима. Ту су Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Светислав Басара, Бора Ћосић, Сретен Угричић и многи други. Такође, Ћирјаковић је аутошовинизму код Срба покушао да да и глобални оквир.

Он пише о необичним облицима самомржње код Руса, Индуса и других народа који су према Западу били у колонијалном положају. Аутор истовремено показује и зашто домаћи аутошовинизам није тог типа. Такође, Ћирјаковић на ефекат начин не само да разобличава другосрбијанску лаж већ поставља и оправдано питање – није ли аутошовинизам говор мржње?

Јер, по чему се аутошовинистичке изјаве домаћих „деконтаминатора“ разликују од србомрзачких изјава екстремних националиста из региона? Могу ли регионални шовинисти који из различитих разлога и даље заговарају разрачунавање са Србијом и српским народом наћи инспирацију или оправдање у раду другосрбијанаца?

Из књиге: Шта је срж аутошовинизма?
„Наводно неизлечиво заосталим, неписменим и крезубим масама, свеприсутним у домовини и зато схваћеним као блиско, стално претеће и неуништиво зло, горе од сваког туђег, по себи удаљенијег. Ако домомржња представља структуралну матрицу аутошовинизма, повезницу индивидуалних осећања која код важног дела друштва прерастају у сецесионистички порив и самопорицатељску страст, онда се може рећи да је необуздани, убилачки презир према већинској, класној маргини, према сиромашнима, депривилегованом народу и поткласи – срж аутошовинизма.

Он је један прилично екстремни и перверзни израз идејног и моралног суноврата либералне левице, која је и у Србији тријумфовала у (унутрашњем) културном рату, а затим се додатно опила моћима које је стекла као апарат аутоколонијализма, задужен, између осталог, за ефикаснији и јефтинији менаџмент наше понижавајуће зависности. Наравно, био је потребан
сет јединствених историјских, културалних и географских околности како би од неколико маргиналних појава, обично небитних изузетка, баш овде прво настао аутошовинизам, а затим израстао у незаобилазну друштвену чињеницу у мери да морамо да говоримо о самоодрживој, надидеолошкој култури аутошовинизма.“