Autor: Срђан Цветковић
Strana: 477
► Ostali detalji

Књига

Oтпор комунистичком режиму 1945–1991: Између српа и чекића 3

је завршетак истоимене трилогије. За разлику од претходне двa, које су билa о репресији комунистичког режима, трећи део посвећен је различитим видовима отпора. Отпор је, без обзира на чврсту руку партије, обухватао све друштвене слојеве.

Испочетка, отпор су највише пружале илегалне омладинске организације, којима је припадао и један Борислав Пекић. Чврст отпор пружиле су и сеоске заједнице насилној колективизацији. Коначно, у периоду 1945–1953. било је и више јавних протеста него што из садашње перспективе може изгледати.

Након 1953, у годинама либерализације односа са Западом, отпор је примио другачији вид. Био је веома активан студентски покрет, а нису били ретки ни сукоби са полицијом. Такође, осетило се и деловање емигрантских и дисидентских група, како националистичких, тако и оних из Источног блока (тзв. ибеовци).

Посебно важан био је отпор Српске православне и других цркава у СФРЈ. Бројни свештеници страдали су у „дивљим чишћењима“ 1944–1946, а и касније су затварани и лишавани грађанских права. На све то црква је реаговала различитим манифестацијама. Кључни догађај, наравно, био је раскол у САД.

Најпознатији вид отпора био је отпор у култури. Он је прожимао све врсте уметности, од књижевности преко филма и кулминирао је различитим осамдесетих година борбом за слободу говора.

Из предговора књизи

Отпор комунистичком режиму: између српа и чекића 3

„Фокус ове књиге је пре свега на друштвеним манифестацијама различитих видова активног и пасивног отпора према режиму („репресији одоздо“). На тај начин желели смо да нагласимо социјално становиште и хронолошки прикажемо разне облике активног и пасивног отпора режиму који су недостајали у претходним студијама.

У почетку кроз револуционарни терор, дивља чишћења, конфискацију и национализацију приватне имовине, масовне монтиране политичке процесе и друге репресивне мере, Србија је снажно искорачила на пут стаљинизма испред већине земаља тзв. реалсоцијализма. После економско-политичких аранжмана са Западом и прокламовањем самоуправне идеологије, успостављен је систем „контролисане слободе“. У њему су се смењивали периоди либерализације и стезања. Прокламоване „либерализације“ (1951, 1966. и касније) нису, наравно, значиле суштинску демократизацију режима, већ само либералну фасаду, будући да се режим враћао опробаним методама чврсте руке када би осетио да би могли бити угрожени или пољуљани темељи партијског монопола на власт или тековине револуције (1958, 1968, 1972, 1981).

Основна премиса бољшевичке политичке културе: „политички противник – државни непријатељ“ јавља се као константа, како у државном, тако и самоуправном социјализму. Само су се мењали методе, облици, као и интензитет политичког насиља који су били у директној зависности од динамичних и често сложених фактора спољне и унутрашње политике.

Напуштени од западних демократија, које су подржавале комунистички режим из геостратешких разлога, дисиденти критичари и носиоци отпора у СФРЈ нашли су се усамљени и стешњени, сабијени у поједине градске центре, друштвено изоловани и без стварне моћи да нешто учине и успоставе контакт са ширим народним масама.

Тек после смрти Јосипа Броза, као носећег ауторитета целокупне државе, са глобалном кризом комунизма и јачањем националних покрета, са економским недаћама долази до јачања друштвених отпора, поступног распада режима који је почивао на идеологији која је и глобално одумирала. И на самом крају те државе, која је одумрла у крви и грађанском рату, када говоримо о Србији, дисиденти и носиоци отпора углавном нису одиграли главну улогу, већ су то углавном бивши комунисти заогрнути националном фразеологијом.“