(…)

Читава Савановићева лирска слагалица није ништа друго него посвећена, а богме и просвећена изговорена или прећутна молитва, обраћање далеким а блиским бићима, живим и мртвим, особито када су, према давном средњевековном нашем запису и Милораду Панићу Сурепу „живи завидели мртвима“. Савановић не пише много, него промишља и сашаптава се са другима непрекидно. Без патоса, без обавезне иначе предигре, без оног фамозног првог пасуса за који је још Иво Андрић, сасвим рано, тврдио да га негледућ, отпрве треба прећутати, прецртати, девестирати у сваком случају.

Савановић пева тихујући, а у наоко невидљивом полумраку равнице, увек су му врата отворена. И увек вода Дунава, рајске реке коју је толико марио Дејан Медаковић а Игор Мировић ју је препознавао пре свега као блиско биће женског рода, наилази однекуд, али застаје интимно. Није случајно што се нашој мртвој води на српском северу тепа као мртваји. Савановићева звона откривају видик. И уживо, данас и овде, и још понегде показују како су све велике звездарнице свих цивилизација биле и остале или у равници или на висоравнима, од Халдеје до Неваде. Наш незаборавни Бранко Ћопоћ писао ми је, испод репродукције једне од Бројгелових Кула вавилонских, са европског севера, како су то почеле да граде Југословени, па им понестало пара, а на крају се посвадише око језика. Тако је, и по Бранку, то наше сјатеније јазиков изнедрило нову могућност. Заправо, једино нас и то увек помало заверенички, како предочава наш песник, утешно саветују. Нашим доколичарским анегдотама баш Савановић исписују мементо. Овде је све озбиљно, наочито, вертикално, а у бити тако непосредно, чисто, говорно. Гледа нас, у твој звоњави постојања и неспокоја, то сазвешђе звука. И не може се предвидет, нити превидети. Звоњава никада није налик на непогоду, али стога итекако лековито уме да сачува и упамти саму срж ствари, телесну интелигенцију, ту вечиту чуваркућу наших старих кровова.

Драшко Ређеп