Језик и речи Славице Гароње у роману Парусија, гласови испод папрати јесу лековити. Активиране су у њему (и њиме) оне најлепше народне језичке залихе, покренути меморијски вруци нашег големог лексичког блага. Предање и савременост ткају на једном разбоју, а то је повластица само оних даровитих писаца који имају своју тему, који добро познају свој народ, његов живот и културно-историјску повесницу… И – Парусија отпочиње, та велика паростосна служба – ехом гласова живих и гласова мртвих (нестао, оћеран) чији гласови нису мртви – на Други светски рат… Тај ехо је удвојен, јер он је и ехо старе-нове Ћераније и Ћеранића, ехо оне Колоне из јануара четрдесет друге (и доцније) и ове потоње, коловоза деведесет пете, када је бакина (дедина) стопа устопила унукову.

Двокњижјем о Аркадији (и Аркађанима) Славица Гароња је отворила своју енциклопедију мртвих дарујући српској књижевности оно што није имала – ововековни наставак Књиге мртвих о жалосно скрајнутом (закрајинињеном) делу нашега народа, генетичком vis vitalis целокупног корпуса. Јер, само ће тако Сећање на невину Жртву (а Сећање је продужени живот у вечност) бити могуће. И само ће тако српска литература и српски читалац коначно бити на путу свога дуго чеканог уцелињења.

Анђелко Анушић