„Јовица Ђурђић улази у зграду наше литературе посве тихо са скромношћу и достојанством коме је стало до те зграде у којој се налазе осведочени ствараоци којима је стало до уметности и живота, до човека у животу који ту уметност инспирише. Поштовалац је речи и јасног израза, чисте мисли и ненатруњеног осећања, Ђурђић (…) нуди поезију младости у којој љубав заузима прво и превасходно место. Већ дуго у нашој лирици није се о љубави говорило и певало с таквом тананошћу и непосредношћу, с тако сугестивном исказаним лепотама које човеку љубав пружа и даје. Без сентиментализма и расплаканости, без вапаја и горчине,Ђуршићева песма љубави проговорила је изворном непосредношћу.“ Тоде Чолак

„Сонет је врхунац класике, можда њен најљепши, најтежи и најпривлачнији поетски израз. Окрећући се сонету, Јовица Ђурђић се окренуо животу поезије, пред читаоца је разастро широко поље емотивности, чулности и љепоте, исткано тананим нитима заноса и контролисане страсти човјека који зна шта су ужитак, жена, живот… Из његовог суспрегнутог израза пршти гејзир свјетлости и емоција које допиру у сваки кутак читаочеве душе, опшињавају га, буде у њему осјећај љепоте живљења. Управо у сонету Ђурђић је досегао максимум пјесничког умијећа, дајући тако значајан допринос српској поезији. Прекрасне нијансе осјећајности, које се претачу једна у другу, исказане су бираним ријечима и зналачки посложене, што овим сонетима придодаје још више љепоте.“ Ђуро Маричић