Перој: пером романтичара
Дјело Франа Барбалића «Перој – српско село у Истри» први пут је објављено у загребачким Народним новинама (бр. 48-55 и 59) 1993. године. Исте године је прештампано у издању закладне тискаре Народних новина у Загребу као књижица. Она је већ одавно недоступна читатељству, тим прије што се ријетко налази и у стручним библиотекама. С обзиром да је књига и у данашњем времену врло интересантна за повијест насеља Пероја (које Перојци зову «Пероја»: именица је женског рода, а мијења се као назив атинске луке Пиреја), те се често цитира као извор података, сврсисходно је прештампати и на тај начин учинити доступном данашњим заинтересираним читатељима, посебно нашим житељима.
Књижица је написана са пуно пажње и прецизно износи драгоцјене податке и повијесне истине о нама, тако да је њена повијесна и морална вриједност неизбрисива и незаборавна. Књига је писана давно прије југословенске доминације Истром, или како данас поједини патетичари кажу «српског утјецаја». Њен аутор Фран Барбалић (1878-1952), бивши аустроугарски котарски школски надзорник, образовани писац, повјесничар, човјек који је имао реалан увид у збивања из свога времена, представља повјесну личност за Истру, по нашем скромном мишљењу, ништа мање значајану од Мија Мирковића (Мате Балота, 1898-1963). Фран Барбалић је истински Хрват, католик, родољуб медитеранског типа, што се види из његовог пера. Он се бори за хрватске интересе, али воли и поштује друге, различите од себе. Он тугује због неправде учињене свом народу, али милује и остале који страдају.
«По горњем дијалогу види се, да је тужбу против Пероја, школе и српских књига издало заповједништво ратне луке у Пули. А у Пули је било људи, који су били православне вјере и српске народности, а ипак нису бранили своје људе, него сам ја католик морао оправдавати православне, да им је ћирилица потребна за обуку вјеронаука, и ја, Хрват, морао сам се излагати за Србе, а то не учинише они, који су не само могли, већ и морали, јер су били на много вишем положају, него што сам ја био.» (стр.30)
«Италија ради пуном паром, да однароди наш народ, колико га је остало у њезиним државним границама. Ради и на томе, да однароди Перојце. Перојска школа дијели судбину свих наших хрватских и словенских школа…. Нема их више.» (стр.31 и 32)
Некада, не тако давно, Истром су доминирали народњаци, људи «Истарске љествице» не само у музичком већ у општеинтелектуалном и животном смислу, што указује на њихово топло левантинско-јужњачко поријекло, у безбројним примјерима – православно.
Желимо да ову књигу читатељи доживе управо онако како је написана, без страсти и предрасуда, као свједочанство о једном времену у којем је аутор живио, а које, кад бисмо промијенили неке појмове, тематски и проблемски сличи нашем данашњем добу.
Овај је рад једнако користан подсјетник не самo за нас аутохтоне Србе - житеље којима је књига посвећена, а који смо данас, након честристогодишњег хода, минијатурна, тешко сналажљива мањина, али витална да избјегне замке разних неаутентичних емисара, већ и за Хрвате, који у овој нашој стварнсоти подјела па и раздора треба да се посјете на своју не баш једноставну прошлост.
Интересантно је примјетити да наши преци нису вјековима имали никакве лаичке (политичке) организације, већ су се чврсто држали своје народне православне Цркве која их је сачувала до данас. Школа је до касног аустроугарског доба била и црквено-народна школа, издржавана од мјештана и субвенционирана од Епархијске Консисторије из Задра. Учитељи су били искључиво свештеници (капелани) до доба краљевине Италије (како наводи проф. Тоне Црнобори у зборнику Прилози завичају посвећеном 330-ој годишњици досељавања Црногораца у Перој).
У нади на боље сутра у оквирима креативније и љепше будућности, у датим могућностима и окружењу, у сложеној и деликатној садашњости, Истра је «једина за нас земља на том мору Јадранском».
На крају ових наших редака издвојили бисмо двије реченице Франа Барбалића, препуне истинске носталгије:
«Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало.» (срт.15)
Живимо у доброј нади да ће сувремена Република Хрватска, а поготово мултикултурална Жупанија Истарска, имати начина и расположења да помогну очување наше народне аутентичноасти и њеног православног духа, јер је то његово богатсво.
У Пероју
Игуман Данило Љуботина
На Покладе 2002. године
Парох Пулски и Перојски
Перој – најзападније српско насеље
Насеље Перој, у Истри, Република Хрватска, најзападније је српско насеље на јужнословенском етничком простору. Налази се у близини Пуле, на само један километар од мора, близу Националног парка Бриони
Средином XVII вијека (1657. или 1658. године), ово село насељава 13 српских фамилија из Црне Горе, тачније из Црмнице, предвођени Михаилом Љуботином, као и војводом Михаилом Брајковићем. Ријеч је било о изузетно физички јаким људима, који су били врсни пољопривредници. Према неким подацима, Перој је био и својеврсна награда српским фамилијама из Црмнице, од стране мљетачког дужда. Млетачка република је знала изузетно да цијени све оне који су прижали отпор Османлијском царству, па су зато даривали храбре Црмничане кућама у овом истарском сеоцету. Ипак према неким подацима из тог доба, Мљеци су жељели да искористе Црмничане као први ,,штит“ од продирања Турака.
Као потврда ове приче, постоји и чланак ,,Notizie riguardo a Peroj“ из италијанског листа ,,L’Istria“, који потписује Ђовани Андреа Дела Зонка. Дела Зонка је први поменуо и чувену Перојску повељу.
,,Пресвијетли и преузвишени господин Јероним Приули у име прејасне Републике Млетачке, капетан Рашпора. Извршујући наредбе које има од преузвишеног Сената у Дуждеву указу од 27. прошлога јула мјесеца, да настани у Покрајини у једном положају, који би Његова Преузвишеност нашла згодним, главара Мишу Брајковића с осам породица и главара попа Михајла Лубосину с пет породица, у свему седамдесет и седам душа, које дођоше из Црне Горе, турске земље, као вјерни поданици одани Прејасној Републици. Али будући је већ имао тачну обавијест, да ће бити баш згодан и удобан положај и мјесто, које је већ од прије службено познато, звано Перој, пусто и ненасељено много година … са запуштеним, необрађеним, каменитим, трновитим, остављеним, занемареним земљиштем и без ниједног власника. Граничи са подручјем Фазане, Маране, Водњана и св. Фошке, са пашњацима и шумама све до луке Марића. Зато Његова Преузвишеност са влашћу коју има и с овлаштењем (инвеституром) добивеним од Преузвишеног Сената овиме инвестира (подјељује) споменутим главарима Миши Брајковићу и попу Михајлу Лубосини за горе наименованих четрнаест породица, за њихове баштинике и насљеднике за све вјекове у горе реченом мјесту Пероју и на цијелом земљишту, како гори речено, необрађеном, које је међу границама горе именованим, али унутра подручја Пероја, уједно са језером званим Брусола, уз начине и увјете, који ће ниже бити наведени, но придржавајући си увијек право, да може власт населити и друге становнике с обзиром на величину подјељених посједа и на број инвестјраних породица. Да речена земљишта тј. она која су подесна, морају потпуно обрадити у року од пет година у смислу одредаба закона, а непродуктивна земљишта да се придрже за употребу пашњака. Ова је земљишта, како гори речено подјељена инвеституром, по нашем налогу нацртао господин Пасквалин Пантелео јавни земљомјер, и овај је нацрт био предложен нама, да се сачува у овој писарни. Да се сви храстови, који би били у реченом предјелу добри за арсенал, морају ушчувати здрави и нетакнути, према одредби власти и јавног интереса, а становници могу се служити другим дрвима према својој потреби. Да ти нови становници труду дужни и обвезани посадити највећи број маслина коликогод буде могуће узевши у обзир положај и врсноћу земљишта, његујући већ од прије засађене маслине, каламећи и оплемењујући воћњаке и дивљаке у року од двије године, такођер у духу закона“, наводи се у чланку из 1852. година.
Данашње становништво Пероја, махом чине потомци ових 13 фамилија. Њихово наслеђе како историјско тако и културно је веће, када се зна да су од XVII вијека до данас били под притиском да пређу у католичанство, али су успјели да се одупру томе. У Пероју и дан данас постоји српска црква посвећана Св. Спиридону. У Цркви данас служи архимандрит Данило Љуботина, који је директни потомак, првих српских досељеника.
Отац Данило је заслужан за једну монографију ,,Перој, пером романтичара“. Из ове монографије, посебно су интересантни документи двојице грофова, француског и венецијанског.
Народна игра у Пероју
„Овде нема ништа венецијанско, ништа млетачко, овде нема ништа ни латинског, ови су људи Срби, Срби шизматици и они се држе грчког шизматичког обреда“, цитира отац Данило ријечи француског грофа Перошела које је он написао и објавио у Ле Ману 1874. године.
О Пероју је писао и Фран Барбалић у својој књизи ,,Перој, српско село у Истри“, штампаној 1933. године у Загребу, фототипски реиздато 2002. године. Барбалић је перој називао ,,малим православним острвом у мору католичанства“, и искрено се дивио његовим житељима.
Становници Пероја и дан данас користе ћирилицу као писмо, живе мирно, без икаквих проблема. Године 2008. црква Св. Спиридона је била на мети вандала, који су на њој оставили погрдни графит, али овакве ситуације су ријеткост.
Књижица је написана са пуно пажње и прецизно износи драгоцјене податке и повијесне истине о нама, тако да је њена повијесна и морална вриједност неизбрисива и незаборавна. Књига је писана давно прије југословенске доминације Истром, или како данас поједини патетичари кажу «српског утјецаја». Њен аутор Фран Барбалић (1878-1952), бивши аустроугарски котарски школски надзорник, образовани писац, повјесничар, човјек који је имао реалан увид у збивања из свога времена, представља повјесну личност за Истру, по нашем скромном мишљењу, ништа мање значајану од Мија Мирковића (Мате Балота, 1898-1963). Фран Барбалић је истински Хрват, католик, родољуб медитеранског типа, што се види из његовог пера. Он се бори за хрватске интересе, али воли и поштује друге, различите од себе. Он тугује због неправде учињене свом народу, али милује и остале који страдају.
«По горњем дијалогу види се, да је тужбу против Пероја, школе и српских књига издало заповједништво ратне луке у Пули. А у Пули је било људи, који су били православне вјере и српске народности, а ипак нису бранили своје људе, него сам ја католик морао оправдавати православне, да им је ћирилица потребна за обуку вјеронаука, и ја, Хрват, морао сам се излагати за Србе, а то не учинише они, који су не само могли, већ и морали, јер су били на много вишем положају, него што сам ја био.» (стр.30)
«Италија ради пуном паром, да однароди наш народ, колико га је остало у њезиним државним границама. Ради и на томе, да однароди Перојце. Перојска школа дијели судбину свих наших хрватских и словенских школа…. Нема их више.» (стр.31 и 32)
Некада, не тако давно, Истром су доминирали народњаци, људи «Истарске љествице» не само у музичком већ у општеинтелектуалном и животном смислу, што указује на њихово топло левантинско-јужњачко поријекло, у безбројним примјерима – православно.
Желимо да ову књигу читатељи доживе управо онако како је написана, без страсти и предрасуда, као свједочанство о једном времену у којем је аутор живио, а које, кад бисмо промијенили неке појмове, тематски и проблемски сличи нашем данашњем добу.
Овај је рад једнако користан подсјетник не самo за нас аутохтоне Србе - житеље којима је књига посвећена, а који смо данас, након честристогодишњег хода, минијатурна, тешко сналажљива мањина, али витална да избјегне замке разних неаутентичних емисара, већ и за Хрвате, који у овој нашој стварнсоти подјела па и раздора треба да се посјете на своју не баш једноставну прошлост.
Интересантно је примјетити да наши преци нису вјековима имали никакве лаичке (политичке) организације, већ су се чврсто држали своје народне православне Цркве која их је сачувала до данас. Школа је до касног аустроугарског доба била и црквено-народна школа, издржавана од мјештана и субвенционирана од Епархијске Консисторије из Задра. Учитељи су били искључиво свештеници (капелани) до доба краљевине Италије (како наводи проф. Тоне Црнобори у зборнику Прилози завичају посвећеном 330-ој годишњици досељавања Црногораца у Перој).
У нади на боље сутра у оквирима креативније и љепше будућности, у датим могућностима и окружењу, у сложеној и деликатној садашњости, Истра је «једина за нас земља на том мору Јадранском».
На крају ових наших редака издвојили бисмо двије реченице Франа Барбалића, препуне истинске носталгије:
«Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало.» (срт.15)
Живимо у доброј нади да ће сувремена Република Хрватска, а поготово мултикултурална Жупанија Истарска, имати начина и расположења да помогну очување наше народне аутентичноасти и њеног православног духа, јер је то његово богатсво.
У Пероју
Игуман Данило Љуботина
На Покладе 2002. године
Парох Пулски и Перојски
Перој – најзападније српско насеље
Насеље Перој, у Истри, Република Хрватска, најзападније је српско насеље на јужнословенском етничком простору. Налази се у близини Пуле, на само један километар од мора, близу Националног парка Бриони
Средином XVII вијека (1657. или 1658. године), ово село насељава 13 српских фамилија из Црне Горе, тачније из Црмнице, предвођени Михаилом Љуботином, као и војводом Михаилом Брајковићем. Ријеч је било о изузетно физички јаким људима, који су били врсни пољопривредници. Према неким подацима, Перој је био и својеврсна награда српским фамилијама из Црмнице, од стране мљетачког дужда. Млетачка република је знала изузетно да цијени све оне који су прижали отпор Османлијском царству, па су зато даривали храбре Црмничане кућама у овом истарском сеоцету. Ипак према неким подацима из тог доба, Мљеци су жељели да искористе Црмничане као први ,,штит“ од продирања Турака.
Као потврда ове приче, постоји и чланак ,,Notizie riguardo a Peroj“ из италијанског листа ,,L’Istria“, који потписује Ђовани Андреа Дела Зонка. Дела Зонка је први поменуо и чувену Перојску повељу.
,,Пресвијетли и преузвишени господин Јероним Приули у име прејасне Републике Млетачке, капетан Рашпора. Извршујући наредбе које има од преузвишеног Сената у Дуждеву указу од 27. прошлога јула мјесеца, да настани у Покрајини у једном положају, који би Његова Преузвишеност нашла згодним, главара Мишу Брајковића с осам породица и главара попа Михајла Лубосину с пет породица, у свему седамдесет и седам душа, које дођоше из Црне Горе, турске земље, као вјерни поданици одани Прејасној Републици. Али будући је већ имао тачну обавијест, да ће бити баш згодан и удобан положај и мјесто, које је већ од прије службено познато, звано Перој, пусто и ненасељено много година … са запуштеним, необрађеним, каменитим, трновитим, остављеним, занемареним земљиштем и без ниједног власника. Граничи са подручјем Фазане, Маране, Водњана и св. Фошке, са пашњацима и шумама све до луке Марића. Зато Његова Преузвишеност са влашћу коју има и с овлаштењем (инвеституром) добивеним од Преузвишеног Сената овиме инвестира (подјељује) споменутим главарима Миши Брајковићу и попу Михајлу Лубосини за горе наименованих четрнаест породица, за њихове баштинике и насљеднике за све вјекове у горе реченом мјесту Пероју и на цијелом земљишту, како гори речено, необрађеном, које је међу границама горе именованим, али унутра подручја Пероја, уједно са језером званим Брусола, уз начине и увјете, који ће ниже бити наведени, но придржавајући си увијек право, да може власт населити и друге становнике с обзиром на величину подјељених посједа и на број инвестјраних породица. Да речена земљишта тј. она која су подесна, морају потпуно обрадити у року од пет година у смислу одредаба закона, а непродуктивна земљишта да се придрже за употребу пашњака. Ова је земљишта, како гори речено подјељена инвеституром, по нашем налогу нацртао господин Пасквалин Пантелео јавни земљомјер, и овај је нацрт био предложен нама, да се сачува у овој писарни. Да се сви храстови, који би били у реченом предјелу добри за арсенал, морају ушчувати здрави и нетакнути, према одредби власти и јавног интереса, а становници могу се служити другим дрвима према својој потреби. Да ти нови становници труду дужни и обвезани посадити највећи број маслина коликогод буде могуће узевши у обзир положај и врсноћу земљишта, његујући већ од прије засађене маслине, каламећи и оплемењујући воћњаке и дивљаке у року од двије године, такођер у духу закона“, наводи се у чланку из 1852. година.
Данашње становништво Пероја, махом чине потомци ових 13 фамилија. Њихово наслеђе како историјско тако и културно је веће, када се зна да су од XVII вијека до данас били под притиском да пређу у католичанство, али су успјели да се одупру томе. У Пероју и дан данас постоји српска црква посвећана Св. Спиридону. У Цркви данас служи архимандрит Данило Љуботина, који је директни потомак, првих српских досељеника.
Отац Данило је заслужан за једну монографију ,,Перој, пером романтичара“. Из ове монографије, посебно су интересантни документи двојице грофова, француског и венецијанског.
Народна игра у Пероју
„Овде нема ништа венецијанско, ништа млетачко, овде нема ништа ни латинског, ови су људи Срби, Срби шизматици и они се држе грчког шизматичког обреда“, цитира отац Данило ријечи француског грофа Перошела које је он написао и објавио у Ле Ману 1874. године.
О Пероју је писао и Фран Барбалић у својој књизи ,,Перој, српско село у Истри“, штампаној 1933. године у Загребу, фототипски реиздато 2002. године. Барбалић је перој називао ,,малим православним острвом у мору католичанства“, и искрено се дивио његовим житељима.
Становници Пероја и дан данас користе ћирилицу као писмо, живе мирно, без икаквих проблема. Године 2008. црква Св. Спиридона је била на мети вандала, који су на њој оставили погрдни графит, али овакве ситуације су ријеткост.
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Перој: пером романтичара
Издавач: Slovensko slovo
Страна: 117 (cb)
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 18 x 22 cm
Година издања: 2014
ИСБН:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (