„Перон је највише налик на нашу неизвесност. Тај остатак поплочаног тла, преостао као једна од тековина деветнаестог века, заправо је готово савршено међувреме за прве и потоње исповести. У том смислу је близак метафизичким одредницама хотелске собе за коју су многобројни аутори тврдили да представља јединствени облик самоће.
Зоран Славић је то уочио спонтано, наоко тек овлашно указујући на дуг и дух географије који се, уочи и после удовољеног реда вожње (не)поштује. Све асоцијације су итекакостварносне. Стајалиште Орловат је видиковац над нигдином. А перони на којима, у стиховима Александра Тишме , чекамо вициналне возове који ће нас, како каже, одвести до ујака који још части вином, на париске светлости које, са тугом, опет са тих колодвосрских агенди, све са дугим памћењем о томе како међународни воз на њеној земунској постаји, стаје тек један минут, но итекако значајан и европејски до сржи – имају за Славића све условности предтекста, неизговореног исказа унапред, мобилности која је обазриво склоњена, утишаног мемента.
Свакако најсмелија књига аутора присутног деценијама, осведечног тихом али оданом пажњом конкретних читалаца.“, др Драшко Ређеп