Аутор: Миодраг Матицки
Страна: 192
► Остали детаљи

Ово је роман о милионском Београду. О Старом граду у његовом срцу, у којем самоћа захвата и куће и људе заробљене оголелим фасадама, загледане у тмину дворишта у којима једва да просине руј киселог дрвета, у подрумске прозоре из којих бије тешка мемла.
Романсијер описује свој животни пут имагинарним возом од родног Вршца, преко успутних станица (Ровиња, Сомбора, Тршића, до Бање Кањижа, у којој се роман епилошки окончава), до последње станице – Београда, до терасе за сећање коју захвата немилосрдна дивља лоза. Овај „роман од прича”, саздан од јаве заборава, зачињен је чудесним жанровским шаром, од хуморески, парти (осмртница), разгледница, електронске преписке, прозних селфија, до интимних исповести. Окончава се као на каруселу: композиција стиже на ауторов перон самоће, али не стаје. Успорава тек толико да му са прозора вагона махну јунаци романа и довикну победоносно:
„Нон е финито! Нон е финито!”

Марко Недић