Песме: Алекса Шантић
Алекса Шантић био је значајан песник српског подретла, рођен и одрастао у Мостару, гдје је живио готово цели живот. Рођен је 1868. године у породици трговаца. Зато се и он школовао за трговца и то у Љубљани и Трсту. Након завршених школа вратио се у родни Мостар. Мостар је затекао у пустоши након херцеговачког устанка који је подигнут против Аустрије.
Шантић је почео да ради у трговини свог оца, где је највише читао књиге и неке листове до којих је могао да дође. Тек је након неколико година напокон почео и да пише. Укључио се и у књижевни, али и друштвени рад у својој заједници, чиме је почела и његова књижевна каријера. По узору на Војислава Илића и Змаја, писао је песме у којима је испољавао своје емоције, најчешће бол и разочарење, али такође и поезију с национално обојеним идејама, приказујући социјално стање српског народа те народни пркос против освајача. Све то писао је из неке особне перспективе, чиме су песме испадале изразито родољубиве.
Шантић је почео да пише за новине и часописе. Био је сарадник у часопису "Голуб", "Босанској вили", "Јавору", "Отаџбини" и другима. Био је и један од првих уредника "Зоре", покренуте 1896. године. 1888. године основао је Српско певачко друштво "Гусле", како би почео да жири националну свест међу својим народом.
1902. године Шантић је намеравао да се пресели у Женеву, али не могавши тамо издржати, након три недеље вратио се у Мостар. Неко време живео је у Борцима код Коњица, али онда је 1913. године био протеран из Мостара од стране аустроугарске власти. Био је ухићиван и затваран, најчешће управо због садржаја својих песама.
1914. године Шантић је посатао дописни члан Српске краљевске академије.
За време живота написао је и објавио преко 800 песама. Међу њима су најпознатије "Емина", касније претворена у севдалинку, као и неке друге Шантићеве песме, затим "Вече на шкоју", "Остајте овдје", "Моја отаџбина", "О класје моје", "Што те нема?", "Под крстом" и многе друге.
Шантић је већ 1908. године почео да обољева, а од болести туберкулозе је на крају и умро и то у родном Мостару, 1924. године.
Шантић је почео да ради у трговини свог оца, где је највише читао књиге и неке листове до којих је могао да дође. Тек је након неколико година напокон почео и да пише. Укључио се и у књижевни, али и друштвени рад у својој заједници, чиме је почела и његова књижевна каријера. По узору на Војислава Илића и Змаја, писао је песме у којима је испољавао своје емоције, најчешће бол и разочарење, али такође и поезију с национално обојеним идејама, приказујући социјално стање српског народа те народни пркос против освајача. Све то писао је из неке особне перспективе, чиме су песме испадале изразито родољубиве.
Шантић је почео да пише за новине и часописе. Био је сарадник у часопису "Голуб", "Босанској вили", "Јавору", "Отаџбини" и другима. Био је и један од првих уредника "Зоре", покренуте 1896. године. 1888. године основао је Српско певачко друштво "Гусле", како би почео да жири националну свест међу својим народом.
1902. године Шантић је намеравао да се пресели у Женеву, али не могавши тамо издржати, након три недеље вратио се у Мостар. Неко време живео је у Борцима код Коњица, али онда је 1913. године био протеран из Мостара од стране аустроугарске власти. Био је ухићиван и затваран, најчешће управо због садржаја својих песама.
1914. године Шантић је посатао дописни члан Српске краљевске академије.
За време живота написао је и објавио преко 800 песама. Међу њима су најпознатије "Емина", касније претворена у севдалинку, као и неке друге Шантићеве песме, затим "Вече на шкоју", "Остајте овдје", "Моја отаџбина", "О класје моје", "Што те нема?", "Под крстом" и многе друге.
Шантић је већ 1908. године почео да обољева, а од болести туберкулозе је на крају и умро и то у родном Мостару, 1924. године.
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Песме: Алекса Шантић
Издавач: Завод за уџбенике
Страна: 183 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 20 cm
Година издања: 1998
ИСБН: 86-17-06368-8
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (