Посматрано са савремене литерарне адресе, са које нас, као јесење лишће, засипају ауторска писма једносмерног поетичког клатна – од опортунизма, испразне самодовољности/самоизгледности и резигнације до самопорицатељског комодитета (како самопорицање себе, тако и уметничке књижевности) – Ждралове песме су помало робусне, хулитељске и расколничке, антиутопијске, прозирљиве, песимистичне, бунтарске, (е)вокативне, опомињуће, отрежњујуће и оптужујуће. Али и лековите и посвећеничке, у којима овај писац и песник са умиљенијем призива неке (будуће) песмотворце, у будућности које можда неће ни бити!
Има у овим песмама нешто од (авангардног) наноса и пунтарства Браће Мицић, и није то нимало случајно ако знамо да је почетак као и крај двадесетог века (и једнако зачетак двадесет првог) обележило и обележава скољавање (данас нових) варвара који су се сцијенистички неповратно прозлили. Форма и дух ове критичке поезије (посредована идејност „васпитне” поруке, концепт културне и друштвене побуне, опор језик, натуралистичке сличице, социјалне ноте, максиме и минимализми, афористичка жаока, духовита и чешће цинична досетка) као да подсете кадшто приљежног читаоца на руске концептуалисте са краја двадесетог века.
Анђелко Анушић