Аутор: приредио Милош С. Милојевић
Страна: 292
► Остали детаљи

Књига Песме и обичаји укупног народа србског - СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ издата је први пут 1870. године и друга је у низу од три тома (први том 1869., трећи 1875. године).

“У књизи „Сватовске песме и обичаји“ Милош С. Милојевић објавио је 385 песама и поделио према приликама када се певају. На самом почетку аутор даје детаљне описе елемената српских сватовских обичаја. Милојевић се трудио да са што више детаља опише овај обичај прелаза. Тако се песме, према садржају датом на почетку књиге, деле на основу времена и прилике када су певане или извођене: просидбе девојке, спремање девојачке спреме, песме певане у оквиру договора две породице о припреми свадбе, потом спремање за свадбу код младожењине, односно момкове куће, довођење младе, свадбено весеље, и у завршном чину склапања брака, свођење младенаца. Колико детаљно приступа овој теми показује и чињеница да се свадба, односно склапање брака, од слања прводаџије у просидбу до свођења младенаца, песме деле на око двадесет различитих сусрета две породице, односно догађаја и активности. Далеко од роматичарског виђења улепшане стварности, Милојевић даје примере песама и када је брак невољан за једну од страна, или описе везане за други брак, за брак са удовцем или удовицом, за табуисане радње (спречавање родоскрнављења, када две невесте не треба да се виде, па долази до сукоба две сватовске поворке, и сл.), како се изражавало незадовољство снајом, зетом или породицом са којом су се ородили...

Милојевић у описима даје идеални модел, уз мноштво набрајања локализама и изузетака. Његово познавање народног живота и обичаја свакако је велико и задивљујуће. Идеални модел свадбених обичаја у овој збирци показује знатан број радњи које су временом упоршћене и редуковане, а прежитке старог обичаја можемо пронаћи и у касније записаним, па и савременим обичајним праксама.

Дело Милоша С. Милојевића може да помогне у расветљавању одређених питања којима се баве антропологија, историја, лингвистика, социологија и политикологија, и стога је неопходно да се сагледа његов целокупан рад. Потребно је пронаћи критичну тачку слагања или неслагања са њим, и упоредним критичким научним апаратом дати овом аутору (био он филолог, етнограф, историчар или књижевник!) место које му припада у историји српске и балканске историје.