Роман „Пет дана љубави“ је прича о томе колико је једна љубав спремна да опстане. То је прича о Цинцарки, жени несвакидашње лепоте, беле пути и заносног тела, која немуштим језиком открива љубав у срцима мушкараца. Цинцарка која предводи караване и носи прстен печатник. И чека њега. Одабраног. Њега, који је тражи кроз векове пратећи пут лептира. И Крушево, град којем се обоје враћају.

ЛАВИРИНТИ (НЕ)ИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ

„Да ли се за пет дана могу утврдити (за)почете цитаделе љубави, остварити (чак вековни) снови, доживети оно што је судбински предодређено (и непредодређено) и, скоро из ништавила, ускочити у вртешку садашњости и(ли) вечности? Наравно да може, јер један космички дан увек је раван некосмичким деценијама, или чак једном веку. Ако сте у стању да доживите и преживите свих пет дана, испуњених лавиринтима испричаних или само наговештених прича, који (лавиринти) покаткад подсећају на оне познате космичке „црне рупе“, онда сте у стању да се сусретнете с нечим новим, нечим до сада неисказаним, нечим што је, ако се тако уопште може упоређивати, веће од сам ељубави и мање од самог тренутачног живота. Јер, на крају, или, ако хоћете, на почетку сваког новог дана, те небеске „црне рупе“ ће вас одвести и довести у једну нову, неистражену, али ипак драгу, и, штавише, препознатљиву димензију. Довешће вас у стање где апсолутно, без лажних примеса и одсјаја, препознајете СЕБЕ, али и све(т) око себе. Препознајете оно што би се могло назвати кореном или темељом (да не кажемо есенцијом) самог живота, као облика свеопштег постојања.

У свом најновијем делу, „Пет дана љубави“, пратећи судбине цинцарских породица, судбине Аристотела, Виоле, тј. Пиролине, Армана (што је и назив за Цинцара), Ивана, Данијеле и других. Логично је да се ауторка увек и изнова враћа завичају свих (или скоро свих) Цинцара, далеком, али никад заборављеном Москопољу (данашња Албанија) или македонском Крушеву. Али, не дајте да вас оваква констатација завара, јер Армани и Арманке су синови и кћери ветрова, цветног праха, сунца, земље и воде. У Цинцаркином роману они су симболи лептирова (које ће носити од нежних угриза по раменима и грудима целог живота), они су трајна сећања на богатство и госпоштину, алем-каменови прошлости, просијавање будућности… Ово је, рекосмо, проза лавиринта где се укрштају лагани крилаши-лептири, као наговест нежности и свих осетила, али ту су и други симболи приче, као што су јастребови – одраз лепоте, храбрости и снаге. На крају, ту је и фатални ПЕТИ зид куће, у којој живе сећања, шапутања, заблуде и надања. И из њега ће се, на крају, излећи не само славуј, него и његова замамна песма – као зачетак рађања и изновног трајања.“ – извод из Рецензије

Тодор Бјелкић