Аутор: Свети Теофан Затворник
Страна: 44
► Остали детаљи

"Учитељу шта да учиним па да наследим живот вечни?"
(Лука, 10,25)

I

Тако је некад запитао Господа један законик! А он је Господа питао у циљу кушања, као да је био радознао шта ће рећи Учитељ, јер је сам знао шта треба чинити. Али могуће је питати о путу спасења не из празног љубопитства него из искрене жеље да се добије директан одговор, непознат или заборављен, питати из велике нужде, зато што душа болује и срце мучи сумња - шта треба чинити да би се наследио живот вечни?

Оваква мучна сумња тим је природнија уколико је нејаснија сфера мисли која окружује питаче, и уколико они већу несагласност они срећу у списима и речима људским. Зар се ми сад не налазимо у таквом положају? Обазрите се около и видећете да сваки од нас друкчије говори. Један саветује: моли се, и спасиће те Господ; други: плачи, скрушавај се - и Бог те неће посрамити; трећи: чини милостињу и она ће покрити много грехова твојих; четврти: пости и чешће борави у дому Господњем; пети: остави све и удаљи се у пустињу. Ето колико разних одговора људских! И то су све прави одговори, спасоносна правила са којима се човек неизбежно среће на путу спасења. А што се тиче оних који себе сматрају бољим од нас, али су престали да буду што смо и ми, разумем хришчане који су пошли за духом овог века и празне мудрости - оне који су присвојили неколико здравих појмова, позајмљених из хришчанства, који мисле високо о себи, напустили нас и срцем се одвојили од Христа Господа, мада га језиком још увек исповедају - што се њих тиче, међу њима постоји још жалоснија и болнија разлика у мишљењима која су отишла далеко од истине и блуде по раскрсницама лажи. Зар вам се није догодило да приликом разговора чујете и прочитате у књизи како неки на свој начин умују о поретку ствари, друкчије од поретка који постоји? О спасењу душе ту нема ни помена. Вечно блаженство, ако се и допушта, сматра се већ сигурним, по некаквим људским правима, и све старање упућено је на то како би се, као додатак томе, засладио и земаљски живот и преобратио из тужног у рајски. У том духу један виче: не веруј ничему осим своме уму, испуњавај тежње природе своје, буди независтан, уживај у ономе што поседујеш и не дозволи туђој руци да ти стоји за вратом и - бићеш срећан. Други проповеда: где нема општих средстава да орасположе, као позоришта и друго, тамо живот није живот. Трећи вели: правим путем није могуће ићи, треба умети живети, а умешност је у томе да се ништа не чини против сопственог интереса, и не дозволи другоме да уочи наше планове, намере, осећања (Они то називају мудрошћу); четврти говори: ако не заштитиш своју част и достојанство - пропашћеш. Запажате ли колико је све то мрачно мудровање! И при свему томе оно, може се рећи, сачињава основ светских обичаја, и са њим се можемо сусрести у појединачним простим разговорима, и у већим скуповима и у штампаној књизи - т то не у једној. Замислите шта сад треба да се изроди у уму и срцу вашег познаника, а можда и ваше кћери, вашег сина, када једном, два или три пута наиђе на сличне речи, када у једној књизи прочита такве мисли, у другој и трећој још горе, и то не у току једног дана или месеца, него у више година, када при том око себе виде обичаје надахнуте таквим духом, а истовремено у срцу се појављују, под дејством саблажњивих искушења, страсне помисли које поткопавају добро расположење - замислите, кад се сви ови разноврсни утисци, једновремено, скупе у младу, па не само у младу него и зрелију душу, шта тада треба да осети срце, особито срце које још није заборавило Господа и које цени речи истине изговорене устима Божанским? Ја чујем како се из дубине овог срца отима вапај, сличан вапају апостола, уплашених буром, и Петра који се почео давити: "Господе спаси ме, гинем! Господе, шта да чиним да се спасем?" Мајке и очеви, чујете ли тај вапај?

Немојте мислити да сам се занео. НЕ! Ја сам намерно хтео да објасном како је сасвим природно, особито у наше време, постављати питање о путу спасења, или о путу у Царство Небеско. И ја сам уверен, ако би се сад Господ појавио међу нама, да би сви који траже трајно добро, и који виде како данашњи дух, данашње учење, садашњи пореци противрече један другом. Сви би се они једногласно обратили Господу са питањем: Господе, шта да чинимо да бисмо наследили вечни живот? Шта да чинимо да бисмо се спасли? Али браћо, Господ је јуче и данас исти и вавек (Јевр. 13,18). Онда кад му је Јеврејин поставио ово питање, Он му је рекао да одговор тражи у закону: у закону шта је написано,како читаш? Данас би Он хришћанину без сумње заповедио да се обрати светом Еванђељу уопште новозаветном учењу или Цркви Божјој, и запитао би га шта се овде садржи, како разумеш? Обративши пажњу Јеврејина на закон, Господ је очигледно хтео да му напомене: неманш потребе да питаш, пут спасења прописан је ради тога и дат да те води ка спасењу. Спас је у закону, твори тако, и сасићеш се. Слично овоме треба рећи и хришћанима које колебају налетеле сумње: немате потребе да питате, хришћанство и јесте јединствени пут спасења. Будите прави Хришћани и спасићете се. Ради тога је света Црква, ради тога су догмати и заповести, ради тога свете тајне, постови, бдења, молитве, освећења и тако даље. Све то или све што држи Црква, јесте истински пут спасења. Ко од срца прими и усрдно испуњава све што црква заповеда, тај је на путу спасења. Зато, ако је све ово у нама нема места питати него треба Бога прослављати; не тражити где је спасење, не примати га готово, јер је оно пред нама и окружава нас; свом снагом одавати славу, част и поклоњење Богу, који нас спасава у светој Цркви Својој. Шта треба да чинимо? Све то поштовати и непоколебљиво држати сва учења, законе и уредбе свете Цркве, не слушајући празна умовања новомодерне филозофије, која тежи да све разори не зидајући ништа.

Мислим да у нашем уму ипак остаје неодређено - шта наиме треба чинити да бисмо се спасли? На то ћу вам ја сад одговорити у неколико речи: верујте у све што заповеда света Црква да се верује, и примајући благодатну силу кроз свете тајне и подгревајући их свим другим свештенорадњама, молитвама и установама свете Цркве, идите непоколебљиво путем заповесто Господа Исуса Христа, под руководством законитих пастира и - спашћете се... Буди прави хришћанин и бићеш у рају; буди прави хришћанин и спашћеш се.

Али можда није свакоме јасно шта значи бити прави хришћанин, или шта се наиме у хришћанству предлаже као неопходан услов спасења, и који је у исто време безусловни знак да ће неко отићи у живот вечни, а не у пропаст. Зато ћемо то сад разјаснити подробније на тај начин што ћемо пут спасења упоредити са обичним путем.



II



Који се спрема на пут, да би успешно завршио своје путовање, треба да познаје тај пут, да зна његов правац и дужину, а исто тако и све што се може срести на њему, а при самом путовању треба пажљиво гледати и пут и оно што се око пута налази, чиме је пут окружен. Тако и хришћанин који жели да достигне живот вечни, треба да зна и пут који овоме води и све што се њега дотиче, све што је изнад њега, око њега и испред њега - треба осветлити умну атмосферу скупљањем здравих појмова о свему што постоји и што се догађа - треба знати: шта је Бог, шта је овај свет, како он постоји и куда води? Шта смо ми, зашто смо овде и шта нас чека иза гроба? Како треба да се односимо према свему што нас окружује - према врховном Бићу - Богу, према нашој браћи - људима и према невидљивом свету - анђелима и светитељима. Ко све ово зна, тај путујре при светлости; ако не зна седи у тами; и ако би помислио да иде, спотакнуће се, зато што му је тама заслепила очи. А само хришћанство разгони ову таму, дајући на све ово истинске одговоре у своме учењу. Оно учи да је Бог, коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, који је све створио речју својом, све одржава силом речи своје и све води своме у напред одрђеном назначењу, чак чува човека, и палога, натприродно га подиже и обнавља у Христу Спаситељу, учи га откривењима и учи заповестима, којима су одређени сви његови обавезни односи и указан пут којим треба да иде. Скуп ових појмова и јесте светлост која нам указује пут и осветљава га. Према томе упознај православно хришћанско учење и прихвати га свим срцем и видећеш пут у царство, и све што окружава овај пут и све што те води њему. То је прво.

Али нека неко и зна пут, и нека је тај пут осветљен, каква је корист од тога ако он нема снаге да иде њиме? Болестан, раслабљен, без ногу, који лежи украј пута којим треба ићи, да ће погинути ако не иде - само ће се још више жалостити због тога што зна и види пут, а не може да иде њиме. У таквом би положају били и ми ако би нас Господ просветлио светлошћу знања, а не би нам дао снаге да идемо по указању ове светлости; јер сами собом не можемо ићи, немамо снаге, ми смо раслабљени, резбивени. - Али не плашите се! Све божанске силе потребне за живот и побожност, припремио нам је Господ, који нас је призвао у своју славу. (II Петр. 1,3), и сваком верујућем дају се у светим тајнама црквеним, дају се посебно, у таквом обиљу, колико ко жели и може да смести. Крштење препорађа, миропомазање укрепљује, свето причешће најприсније сједињује са Господом Исусом Христом, свето покајање подиже палога у грех после крштења и тако даље. Свака тајна даје особиту божанску силу, потребну човеку на путу у Царство Небеско... И тако знајући свете црквене тајне, користи их што чешће, са вером и по чину од Цркве прописаном, и божанске силе, потребне за ход по путу за Царство Небеско, никад ти неће недостајати. То је друго.

Али на путу могу силе да ослабе и да се истроше, могу се сусрести мамци изаноси. Мамци маме да се прекине пут, а заноси да се скрене са пута; крај и једног и другог је - пропаст. Како онда поступити? Треба обнављати силе и одбијати мамце и заносе. Шта је за то потребно? Једно: непоколебљиво испуњавати све уредбе Цркве и све њене чинове - свештенодејствујуће, молитвене и освећујуће. А ево зашто: у светим тајнама ми примамо благодат Духа Светога, као искру баожанску послату с неба у нашу природу. Па као што је за искру која је пала у материју потребан ваздух и струјање ваздуха (дување у искру) да би се претворила у пламен, тако је и за искру божанске благодати, примљену у светим тајнама, потребна својеврсна духовна атмосфера и струјање ове, да би се искра распламсала и проникла и обузела сву насу природу. Ту атмосферу сачињава наша црквеност - сви свештени чинови, молитве и молебани, који окружују човека у свим ситуацијама; а атрујање ове атмосфере је непрестани низ свештнорадњи црквених, једних за другима и непрестано учешће човека сад у једној од њих, сад у другој. Овде се подразумевају дневне службе: вечерња, јутрења, литургија, црквени празници, литије са крстом и иконама, молитве за разне случајеве - у домовима и црквама, путовање у света места - а пре свега постови са молитвама и причешћивањима Светим Тајнама. Уколико неко усрдније учествује у свим овим чиновима утолико ће се све јаче разгарати искра благодати, док се не претвори у пламен који ће прожимати све његово - телесно и душевно. Ко буде тако поступао, њему никад неће недостајати снаге, тај никад неће изгубити бодрост на путу и неће пасти у безбрижност и немар. Тај начин дат нам је и зато да бисмо од себе одбијали мамце и разоноде света. Ко живи по уставу Цркве, тај као да је заклоњен оградом и не боји се саблазни света. Црквеност, то је одговор на све светске песме и лек од помрачења које производи дах светског духа. Кога се дотакне ова зараза - нека бежи у цркву и све ће проћи; или буди непоколебљиво веран прописима Цркве и свет неће наћи прилику да ти се прилепи. Јер све што постоји у свету, имамо ми у Цркви, само у најчистијем божанском облику ... У свету - шетње, код нас свети празници; тако балови, код нас црквене службе; тамо позориште, код нас божанске свештенорадње. Упоређуј сваки и види шта је боље, па се не заноси празним мамцима и не остављај, њих ради, оно што је битно, плодоносно и живототворно. Живи по црквеним правилима, и живећеш духовној атмосфери и огради, и силе у теби никада неће ослабити у току путовања и никаквио мамци неће те намамити на беспуће. То је треће.

Да вас не бих уморио казаћу вам укратко четврто.

Могу на путу да нас сретну неочекиване препреке које треба савладати, могу бити раширене мреже које не можеш мимоићи; може доћи до сливања стаза, тако да не знаш којом требаш ићи; може наићи облак који ће потпуно заклонити пут и уплашити муњама и громовима. Коме се обратити? Ко ће нам помоћи у таквим случајевима? Анђели са неба? Али они се јављају само у изванредним околностима, препуштајући да се збивања догађају по постојећем поретку. Ко ће нам онда помоћи? Црквени пастири - духовни оци, који су и дати зато Цркви да не допусте хришћанима да падају у недоумицу, него да све воде непоколебљиво путем у живот вечни, учећи свакога да достигне меру узраста Христовог (Ефес. 5, 11-15). Зато буди покоран руководству духовних отаца и избегнућеш раскрснице на путу у Царство Небеско и брзо ћеш и безбедно стићи до врата раја.

Ево шта нам све хришћанство предлаже на путу спасења: 1. Знати и држати се учења хришћанског, које даје здраве појмове о свему што постоји и заповестима указује на пут у Царство Божје. 2. Примати тајне црквене, кроз које се дају силе за живот и побожност. 3. Учествовати у свим свештенорадњама, молитвама и шиновима Цркве, како је прописано уставом, да се на тај начин распаљује искра благодати Божје и добија опсена света. 4. Поверити се руководству законитих пастира - духовних отаца и повиновати се њиховим руководним саветима.

А то ће рећи: упознајте се и срцем прихватите све чему учи Црква и примајући благодатне силе кроз свете тајне и подгревајући их другим свештенорадњама Цркве, идите непоколебљиво путем заповести, које је прописао Господ наш Исус Христос, а под руководством законитих пастира, и сигурно ћете достићи Царство Небеско.



III



Ово је био директан и једини одговор свакоме ко пита: шта да чиним да бих наследио живот вечни? Сви спасени спасли су се овим, а не другим начином, и сви који се сада спасавају постижу то на овај, а не на други начин. Зато нема потребе да се више говори о овоме.

Али ја се бојим да међу вама нема некога ко о овоме суди неправедно? Можда неко мисли да из реченога није све подједнако неопходно, или да све за свакога није неопходно, да се некад без нечега може бити, да се можда некада може бити не шкодећи своме спасењу, да нешто може бити остављено слободној вољи, као необавезно за свакога. Зато сам принуђен да вам објасним ово што сам рекао, то јест здраво учење вере, држање заповести, примање светих тајни, учешће у свим молитвама Цркве и руководство законитих пастира - све је то битно неопходно у делу спасења, тако да се спасење само тамо и постиже где је ово скупа удружено, а где нешто од овога недостаје, тамо се спасење излаже великој опасности и квари се.

Јер каквом се спасењу нада онај који се не држи правог учења вере и Цркве и неправилно мисли о Богу, свету и човеку, или о садашњем нашем поквареном стању, или о начину нашег обнављања, који је један, или о смрти и будућој судбини нашој, или о каквом било догмату, кад сам Господ говори: ко се одрекне речи мојих у овом роду прељуботворном и грешном, и син човечији одрећи ће се њега пред Оцем својим који је на небесима.(Марко 8,38) А кога се Господ одрекне где је место таквом? Сигурно није у Царству Небеском. А, гле, има људи који говоре веруј како хоћеш, само живи добро, и ништа се не бој. Као да се може добро живети без основних појмова о предметима које пружа права вера. Не варајте се браћо! У састав правилног живота не улази само понашање него и здарв начин мисли; ако некоме ово последње недостаје, о њему се не може говорити да је његов живот исправан и добар. С друге стране, живети добро значи живети богоугодно, а богоугодни живот сав се проводи по вољи Божијој. А једна од првих одредаба воље Божије у односу према нама јесте - Веровати у Онога кога је Он послао, то јест у Господа Исуса Христа и Његово божанско учење. Значи да онај који говори: веруј како хоћеш, само живи добро - кад је Божија заповест да се правилно верује - личи на човека који сам руши на коме зида дом, или на човека који хоће да преплива реку на лађи коју сам свесно разбија под собом.

Каквом спасењу може да се нада онај који нарушава коју било заповест Божију, на пример: заповест правде или милосрђа, уздржавања или трудољубља, чистоте или самоодрицања, супружанске верности или друге неке, смањујучи тежину својих грехова каквим било кривим тумачењима, на пример: природа вуче, срце захтева, или старајући се да се ругоба греха прикрије каквим било видљивим знацима побожности, на пример: посећивањем цркава, прилагањем скупоцених икона и паљењем кандила? Каквом спасењу може да се нада тај кад је директно речено: ако хоћеш да уђеш у живот, држи заповести (Мат. 19,17; Јов. 3,23)? И још: да неправедници, ма какве врсте они били, не могу наследити Царство Божје (I Корин. 6,9). У делу спасења нужна су и неопходна дела спољашње побожности, али не само она: неопходно је при том испуњавање свих других заповести Божијих. Господ је рекао: ово трба учинити, а и оно неизостављати (Мат. 23,23). Како се без ногу не може ићи ни без крила летети, тако без испуњавања заповести није могуће Царство Небеско досегнути.

Како то неки самовољно замишљају да постигну своје спасење сами собом, на примајући божанске силе за живот и побожност, кроз свете тајне, и не подгревајући их свештенорадњама и молитвама Цркве? Ја сам већ објаснио да смо ми пали и немоћни и ни корака не можемо учинити на добром путу, без особите благодатне помоћи, и да се ова благодат прима у светим тајнама, и да примљена благодат бива у почетку слична малој искри, која се потом разгорева до пламена актиивним учешћем у светим чиновима свете Божије Цркве. Све ово је јасно само по себи и потврђује се личним опитом, и сведочанствима других. А има особа које говоре: сва та црквенеост потребна је простима; онима који разумеју ствар довољно је да само мислима, духовно или срцем служе Богу. Блажени сте ви просте душе које све без поговора примате и сваком се гласу Цркве повинујете! Ви сте сличне дрвећу посађеном поред извора водених, која доносе плода у своје време (Псал. 1,3). А они који на свој начин схватају спасење, слични су, у духовном погледу, слабим биљкама, које расту на сувом, каменитом или песковитом терену, и једва слабе знаке живота показују; или још горе: они су слични семенкама затрпаним у њедрима земље, још непроклијалим. Замислите да је напољу киша, снег, олуја и поставите на такву непогоду човека слабо обучена - може ли он дуго да издржи? Тачно у оваквим околностима се налази онај који се туђи од светих тајни и наше црквености. Жалосни су такви људи! Себичност и тврдоглавост разједају кости њихове.

Најзад, Господ је изабрао Апостоле, а ови су дело своје предали епископима и за сатруднике им одредили свештенике. Сви они скупа сачињују Богом уређено пастирство у Цркви, чији је задатак да све учлањене у Цркву духовно подижу у човека савршена у меру узраста пуноће Христове (Ефес. 4,13), освећујући тајнама, загревајући свештенорадњама, а особито руководећи саветима на многораскрсном путу ка духовном савршенству. И хвала Господу што је тако! Ми смо слепи; па као што је слепом потребан вођа, тако је и нама нужан указатељ пута у Царство Божије, у веома много случајева потребно је које би нас узело за руке и извело из збрке мисли и осећања, у које нас понекад баца ђаво, а понекад сопствена лудост. Немојте рећи да је "свима руководитељ воља Божија, ми ћемо и сами прочитати и увидети шта је потребно". Реч Божија садржи општа указања за све, а шта је наиме потребно мени, у мојим околностима, то треба да ми објасни други, живи, искусни глас. Ако њега не би било, ја треба да лутам по раскршћима изложен постојаној опасности. Ето због чега нам је потребна помоћ мудрога савета пастирскога. Некима, чак и многима се чини да им је пастир потребан само у случају нужног свршавања какве тајне или свештенорадње. Такви заборављају да где нема савета, пада се као лишће, а спасење је у многим саветима (Приче 11,14 - у словенској Библији).

Из свега речениг излази исти пређашњи закључак: хоћеш ли спасење - сазнај и срцем држи све што те учи света Црква, примај Божанске силе кроз свете тајне, подгревај их свештенорадњама и молитвама Цркве, иди непоколебиво путем заповести које је прописао Господ Исус Христос, под руководством законских пастира - и несумњиво ћеш досегнути царство Божије и бићеш спасен. Све је то битно неопходно у делу спасења, неопходно све у целини за све. Ко нешто од овога не усваја или не допушта, томе нема спасења, тај неће излечити своје немоћи нити избећи болести. Црква Божија је лечилиште које у сваком уређењу има лек за излечење сваке наше духовне болести. Саставни делови лекова су: православно учење, живот по заповестима Божијим, свете тајне са свештенорадњама Цркве и руководство пастира. Као што код телесних болести лек бива целебан само онда када је он састављен из свих у рецепту означених састојака тако и у случајевима наше духовне болести до исцелења може доћи само онда када ми примамо све елементе који улазе у састав јединственог духовног лека нашег - хришћанства или Цркве. Одузмите било који саставни део телесног лека - тј. оно што неизбежно улази у састав хришћанства или Цркве - ви сте себе лишили оздрављења вама тако неопходног, и ви ћете следствено остати у неизлеченом погубном стању, а то значи нећете се спасти нити видети Царства Небеског.