Аутор: Ђорђо Сладоје
Страна: 107
► Остали детаљи

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ

Ђорђо Сладоје (Клиња код Улога, околина Калиновика, Херцеговина, 1954.), пјесник

Гимназију је завршио у Сечњу, а студиј социологије у Сарајеву. До 1992. године живио је у Сарајеву, а од тада у Врбасу. Члан Удружења књижевника Републике Српске. Генерални је секретар Фестивала југословенске поезије младих и главни уредник часописа "Траг".

Један је од најистрајнијих гласова стражиловске линије у српској поезији. Његово стваралаштво креће се у тематско-мотивском распону од руралног завичајног свијета, са свом флором и фауном, до урбаних тема и тема насиља историје над појединцем. Заговорник је става да лирске пјесме нема без емоције, а тежња му је да у пјесми максимално оснажи интензитет најчистијег и најинтензивнијег доживљаја свијета, тј. дјечјег доживљаја. Глас Сладојевог лирског субјекта иде у распону од скрушеног монашког гласа до сатиричног тумача изврнуте збиље.

Сладојев поетски свијет изграђен је на крхотинама патријархалне културе, особном и колективном искуству. Он је један од најбољих тумача онога што нас је снашло здес и днес, а узрок злом усуду види у одсуству Христа. Ријеч је и о непатвореном пјесничком гласу који везаним стихом поставља суштинска питања о разлогу и смислу бивствовања.

Добитник је бројних награда: листа "Младост", "Град писаца" — Херцег Нови, "Змајеве", "Бранко Ћопић", "Ристо Ратковић", "Пјесник — свједок времена", БИГЗ-ове, "Кочићевог пера", "Кондира Косовке девојке", "Печата вароши сремскокарловачке" и "Круне деспота Стефана Лазаревића".


ДЈЕЛА

Објавио је сљедеће књиге пјесама:

"Дневник несанице" (1976.)
"Велики пост" (1984.)
"Свакодневни уторник" (1989.)
"Трепетник" (1992.)
"Плач Светог Саве" (1995.)
"Петозарни мученици" (1998)
"Далеко је Хиландар" (2000.)
"Огледалце српско" (2003.)


и четири књиге изабраних пјесама:

"Дани лијевљани" (1996.)
"Чуваркућа" (1999.)
"Душа са седам кора" (2003.)
"Поглед у авлију" (2006.)


Песник Ђорђо Сладоје (2009) добитник је књижевне награде "Матијевић" за збирку песама "Манастирски баштован"

СЛАДОЈЕВА ХЕРЦЕГОВИНА

Ђорђо Сладоје је дјетињство и рану младост провео у Клињи код Улога у Горњој Херцеговини, и та чињеница је за његову поезију пресудно важна. Дубока антрополошка и културолошка проникнућа његове лирике имају уистину завичајни залог, посебно препознатљиву и убједљиву херцеговачку нијансу, понајприје ону језичку. И Сладоје ће преко завичајних слика "стићи до неслућених дубина личног и колективног памћења и језичком чаролијом оживјети не само чуда и знамења нашег разореног патријархалног свијета, него и неке од кључних митских, религијских и историјских симбола", како је то он рекао за пјесничког сабрата Рајка Петрова Нога. Ако усљед историјских разлога није имало правог континуитета, српско пјесништво херцегвачког звора показује бар једну важну правилност — у њему на почецима вијекова стоје по двојица великих; на капији оног прошлог Алекса Шантић и Јован Дучић, а овог нашег Рајко Ного и Ђорђо Сладоје. Ного и Сладоје су поетски знатно ближи неголи Шантић и Дучић, али потпуно своји, и кад је у питању лирско виђење Херцеговине. У првом дијелу пјесме На крају миленија Ного има стихове који говоре о Бог нашем/ Једноставном / Кад на троношцу /Са чељадима и теладима /Уз огњиште се грије и Јањцима радозналим/Док пушу му у браду, а Сладоје пјесму Петролејка почиње овако: Поново је палим/ Иу сузном сјају / Видим моји драи / СХристом вечерају. Толико о сличности.

Сладојев поетски почетак је потпуно у знаку дијалога са завичајем, док је још, макар и претежно, пјесник живио у њему: Ти се још блатиш по лирским плићацима /у којима се жута досада мријести. / Чак те не задају више ни ђацима, о теби гласници не доносе вијести. // Па ти ћеш уистину завршити срамно / и поред твоје жестоке љепоте; / зато је најбоље да ти кренеш за мном / ево дани-лијевљани већ долазе по те (Покуда завичају). У основним цртама исход заиста није било тешко предвидјети, он је већ поодавно прије Сладоја постао опште животно и лирско мјесто. Али ни тако прозорљив пјесник тада није могао наслутити да ће, најприје само поетички значајна и ефектна епска симболика дана-лијевљана бити у једном тренутку историјски буквализована, све више га физички удаљавајући од завичаја који му је тим удаљавањем још више постајао судбина. Чим склопим очи, ето њега / мог суда и спаса потоњега) биће записано тридесетак година након Покуде завичају, у пјесми Улог, кад, по Ноговим ријечима, "одеране коже и пребродив Дрину, овај данашњи Марсија остане тамо негдје у Врбасу, у Војводини, да бугари над нашим развалинама". Под тим великом луком животног и пјесничког искуства, у души са седам кора, израстала је Сладојева Херцеговина, споља језички и евокативно-мелодијски раскошна а изнутра тиха и смјерна, света у својој сиротињи и хришћански самилосна, сва у сапатнички топлом одсјају Шантићевог ока које је видјело да ту у сваком срцу стоји црква једна. Шантић и Сладоје су ријетки пјесници аутентично православне духовности која зари из готово свега што су написали, и то некако завичајно препознатљиво; у томе је њихова дубока сродност. Посебни докази за то нису потребни, али издвојићемо једну очигледну везу произа — шлу из оних свијетлих стихова Претпразничке вечери који сјетно оживљавају култни и кулминативни тренутак минуле породичне среће — Затим би отац, ведар ко сјај дана, / Узео гусле у жилаве руке, / И гласно почо, уз гањиве звуке / Лијепу пјесму Страхињића Бана... / Мени је било ко да пјесме ове / Сваки стих поста пун бехар у роси, / Па трепти, сјаје, и мени по коси / Просипа меке пахуљице нове... У младалачкој збирци Дневник несанице Сладоје је тај исти култни тренутак развио у пет катрена пјесме "Гусле за оца Спасоја", придодајући евокацији и драматичну снагу психолошког дејства епске пјесме, у ствари,лирски изражавајући праситуацију епике, што је мало коме успјело: Сву херцег-пустош прегазише. / И ону студен невесињску и оне питомине Стоца, / лудом главом кроз нагорјеле кише / да душу замелеме гласом мога оца. / У очима им се замрсили пути, / на челу неродне године згусле. / Подавијени су лијепо дјевојачки скути / док с црног чавла отац скида гусле. / Из празног грла само уздах жеже, / (ни за жене више немам ништа рећи) / јаворовој тишини отац дизгине притеже — / сад ће лијепа Хајкунау гору утећи. / У струнама отац дозријева за жетву, / падају мушке руке на откосе. / Они оковани тишином пређоше Неретву / на истој страни нож и срце носе. / Ударили су некуд безобзирно главом, / над Гатачким пољем небо се полови, / Ченгић бег се љуби с јовањском мећавом, / а ја танку Хајкуну сву ноћ гором ловим. Од ове па до Задушне пјесме оцу Спасоју, од Покуде завичају до Улога, од Тврде смоле сиромаштва до Херцеговине (које заједно имају тачно четрдесет топонима, а из сваког појединачно може се ишчитати сва Херцеговина у сјају епитафа), Сладоје је испјевао педесетак завичајних билина, сновиђења, кажа и елегија, у распону од тужбаличког напјева до библијског тоналитета. Све су оне важни, неизоставни дијелови једне цјелине која се још допјевава; поменућемо само оне чији наслови већ сугеришу неке од слика из пјесниковог завичајног сна — Сјећање на Хумљаке, Свадба, Ђачка мора, Успомене полазника, Трка, Сеоба последњих житеља села Клиње код Улога у Горњој Херцеговини, Да земљи топлије буде, Црква на далеком брегу...

У свим Сладојевим лирским узнесењима може се препознати скрушени дјелић душе оног давног ђачета, као посебан залог истинитости али и отмјености пјесничке емоције. У том тону је можда понајвише Сладојеве идеалне завичајности. Пјесму Језерски сан, молитвено устрепталу и чисту попут јечмене свјетлости, у основној равни завичајне чежње читамо као Шантићев вапај за родним крајем изгрцан у Женеви 1902. године: Ја не могу овдје; овдје лед ме бије, / Овдје нема сунца што ме тако грије, / Сунца, милог сунца, сунцамогараја / Мога завичаја (...) Ја не могу овдје. Тамо гдје увече / Врх далеких брда као ватра плане, / Испод црног Хума гдје Неретва тече; / Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле, / Гдје се моја браћа за род Богу моле; / Тамо гдје сам сниво оне златне снове, / Тамо моја душа плачући ме зове. / Ондје нек ме једном и у гроб сахране (Ја не могу овдје). Сладојева пјесма заиста дозива Шантића, али се заправо позива на Јејтса и његово чувено Острво на језеру Инисфри, односно почетни стих, који одлучно казује тек пусту жељу — Устаћу и отићи, отићи на Инисфри. Дубоко свјестан шта све носи и значи тај расцјеп у пјесми великог Ирца, наш пјесник се вољно, помало хуморно, али и скрушено повлачи првим стихом у његову сјенку, да би одмах наставио на свој начин то што срие његовог срца добро зна и без Јејтса: Отићи ћу и ја бар на језеро Клиње! / На висораван ведру попут хомерског смеха, / Где исто сјаје и звезде и глогиње; (...) Устаћу и отићи - о томеу сну снујем — / Ко ходочасник, сам на језеро Клиње, / Одакле шапатом нешто проговара / И присно и ниње! / И меша се у ноћи с неземаљским брујем / Молитве на гори васкрслих четинара... / Још једном — то да чујем! С овако блиском слутњом даљине, слутњом самога Бога, с ове духовне узвисине једино се и могла отворити пјесма срицана више од једног вијека, пјесма призваног библијског гласау коме се једине тананост евокације и прецизност симбола, пјесма коју би могли потписати сви лирски тражитељи Херцеговине а не мора је потписати нико, и која се, тако без потписа, монашки смјерно, завјетно враћа земљи постања као "Посланица Херцеговцима једва познатог аутора с краја 20. века": Славите Божија чуда бојте се Божијег страха / Славите магаре кротко на којем Спаситељ јаха / Славите правду у пчели сунце у дивљем нару / Модри извор у стени и алу у бунару (...) Славите лахор у лишћу јаку силу у снопу / Светога Василија и сваку Савину стопу / У стопи локву у локви девет небеса / Блаженство дуванског дима и плави мирис вреса (...) Пјевајте пољем гангу у коју се заплела / Јека првога вриска и арија опела / Ујарости и гневу у Слави иу сраму / Увек се сетите да сте на гробљу ил у храму.[/и]

Оно за чим душа вапи код Сладоја се по правилу најприје односи на дјетињство и завичај, на онај отишак душе у коме зари свјетлост сјећања претопљена у прапочетни библијски сјај у коме се као у жижи сажимају прошло, садашње и будуће, у коме се, најзад, стичу живот и смрт, јер се и мотив гробља све чешће у потпуности поистовјећује с мотивом завичаја. Указивање на бројност поетичких нијанси одвело би предалеко, али је потребно бар назначити распон од исповијести, дијалога и лирске констатације до сублимне слике Цркве на далеком бријегу, У коју је утиснут прозрачни мајчин лик. Најчешће су то језичке, каткад само топонимске евокације, митски обасјани призори и бљештави епифанијски снимци с границе подсвјесног, кадри да размотају клупко лирског сјећања. И Сладојев хумор, толико особен и драгоцјен, па и она нијанса истинске мудрости којом каткад пророчки зари његова пјесма, имају завичајно исходиште. Заиста, све оно што у Сладојевом пјеснишгву иде у више, универзалне сфере, има свој дубоки херцеговачки коријен.

Ранко Поповић