Аутор: Радомир Дабетић
Страна: 336
► Остали детаљи

„Већина новинара, који у нашим медијима прате културу, добро познаје правопис и језичку норму па су грешке ређе него у другим рубрикама. Уосталом, грешке и нису страшне – једном се погреши, други пут не. Има нешто друго што не ваља и што треба назвати огрешењима о језик. При томе, под огрешењем подразумевам оно што се не мења, што се понавља и не исправља.

Једној групи огрешења припада употреба речи чије значење аутор текста не зна. Тако је недавно, у похвали једном режисеру и његовој поставци позоришног комада, читалац (угледних новина) могао да прочита како је виђена сјајна, готово заумна режија. У било ком речнику нашег језика наћи ћемо да придев зауман значи ван памети, без памети, безуман. Новинарки се, изгледа, баш допао овај придев, вероватно јој и звучи мало необично (и заиста се ретко чује) и учено, али јој се, опет изгледа, баш не допада да значење мање уобичајених речи провери у речнику. (…)

И шта сада да закључимо? Оправдан би био закључак да се овако неписмено и, због тога нејасно, не сме писати ни о цени пасуља на пијаци. Оправдано би било и када бисмо закључили да у редакцији ових новина не воде рачуна ко о чему и како пише. Свашта бисмо могли да закључимо и да, при томе, не погрешимо али мени се свиђа, рецимо, овај закључак: Новинари би морали да уче да пишу (и говоре) а то значи да треба да уче свој језик.“