Не знам да ли сте приметили, или да ли сте уопште размишљали о томе, али све чега се дотакне невероватно надахнути и изузетно талентовани Мићо Савановић, прераста у чисто златоречје, у мешавину несвакидашње прозе или у вилински (да не кажемо баш анђеоски, мада ни то не би било глорификација), узлет поетике, слике, дугиних преплета, људских дамара и дамара свега оног што људе окружује? Овом приликом Савановић је одлучио да нас обрадује вешто сливеним, у злато укалупљеним трокњижјем, посвећеним свом великом земљаку Петру Кочићу, повод 140-годишњице његовог рођења, а који је „љубећи слободу био велик и поносан као бог, али презрен и гладан као пас“.

Мићо Савановић се латио амбициозног подухвата да на свој начин обележи лик и дело великог змијањског писца и борца за слободу. Као што се да видети прве две књиге су поетске, док је трећа прозна. Савановић их је надахнуто насловио Пламен, Прамен и Камен. Саме те три речи из наслова одсликавају, скоро у целини и непогрешиво, цело Змијање и цео Савановићев зачичај. У правом ствараоцу, одреднице и чиниоци завичаја остају, наравно, за сва времена и то је до пуног изражаја дошло управо у овом трокњижју. Међутим, мој задатак је да вам скренем пажњу на прву књигу Пламен и на њен преплет изванредних песничких одлика и шареног лавиринта речи из ког не можете изаћи ако не поседујете урођену племенитост, жељу за добротом и жељом да вас сам песник ухвати за руке и поведе излазу.

Пламен понекад букти урођеним крајишким доскочицама, ојкачама, момачким подврискивањима кад пођу на прела, девојачким сновима и надама (наравно, све то изречено у оргиналном Савановићевом стилу), али, нарочито су упечатљива размишљања о малим људима, о „голотрбој деци“, чији су стомачићи увек полусити (да не кажемо полугладни или гладни).

Поезија је оно највредније чиме нас Савановић непрестано дарује, а на нама је да узвратимо како најбоље умемо и знамо. Па, урадимо то барем читањем. Видећете колико ћете бити чистији, светлији и у себи лепши после овог несвакидашњег и јединственог Пламена.

Тодор Бјелкић
Ириг, 21. 2. 2017.