„Миодраг и Милан Пајевић су син и отац, а ова књига представља избор из њихове електронске преписке вођене и евоциране током двадесет година и исписиване на различитим континентима. Већ и из овог најкраћег могућег синопсиса бива јасно да је реч о књизи која отвара простор за гомилу тога занимљивог. Најпре, занимљива су времена. Преписка почиње једва годину дана након потписивања Дејтонског мировног споразума којим је завршен рат у Босни као најкрвавија деоница ратног распада Југославије и који је имплицирао међусобно признање БиХ, Хрватске и СР Југославије.

[…]

Сав овај историјски и технолошки оквир заправо је само позадина за архетипску причу, причу о односу оца и сина, причу која је један од оних  митских темеља на којима почива цивилизација. Отац и син су природно потекли у различитим генерацијама, имају различита искуства и различите интезитете искуства, отац би пословично требао бити мудрији, син би пословично требао бити храбрији, али те ствари се додирују и преклапају. Књиге преписке, чак и унутар чисто литерарног жанра епистоларног романа су то успешније што су боље ухватиле различитост гласова који учествују у преписци. Та се различитост у овој књизи осећа на први поглед, на први дах.

[…]

Читалац „Планине која ме је волела“ стиче утисак да на неки начин познаје и Милана Пајевића и Миодрага Пајевића, зна у најмању руку о чему би с њима могао да разговара уз кафу, чај или  нешто жестоко. Ово је књига коју ће читаоци да воле, то је нешто што ми каже моје властито читалачко искуство, а тешко да једна књига може да има већу амбицију. Има храбрости у покушају да се приватна преписка подели с непознатим читаоцима, а овакав утисак је, између осталог, и награда за ту храброст.“ – из Поговора

Мухарем Баздуљ