Autor: Nikolas Kar
Strana: 256
► Ostali detalji

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim.

Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži.

Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak.

Ovo je knjiga o dubokim promenama koje je doneo Internet, ne samo kada je reč o tehnološkom napretku i beskrajnom nizu pogodnosti u svakodnevnom životu, već i u pogledu uticaja na pamćenje, čitanje i razmišljanje. Znanje nikada nije bilo dostupnije, ali moć koncentracije, upijanja podataka, analitičkog razmišljanja i donošenja zaključaka, pred teškim je izazovima u globalnom informatičkom dobu. Ovaj fenomen koji danas uviđamo ponajviše kod mlađih generacija, autor Nikolas Kar je upečatljivo, iscrpno i zanimljivo, proučio u svom delu „Plitko“, koje je bilo u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2011. godine.


Iz uvoda

"Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor.

Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba – čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link.

Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. „Google je“, kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, „neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi.“ Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: „Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju.“

Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu.

Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. „Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao“, piše on. „Šta se dogodilo?“ Pokušava da smisli odgovor: „Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?“

I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. „Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu“, kaže on.4 Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. „Više ne mogu da čitam Rat i mir“, priznaje. „Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam.“

Deo iz knjige:

CRKVA GOOGLE
Googleov glavni štab u Silicijumskoj dolini – Googleplex – katedrala je interneta, a unutar njenih zidina praktikuje se religija tejlorizma. Kompanija je, kako kaže njen generalni direktor Erik Šmit, „stvarana na osnovama nauke merenja“. Ona teži tome da „sistematizuje sve“ što čini. „Nastojimo da se čvrsto vodimo podacima i sve ćemo kvantifikovati“, dodaje još jedna direktorka u Googleu, Marisa Mejer (od 2012. radi u kompaniji Yahoo – Prim. prev.). „Mi živimo u svetu brojeva.“5 Na osnovu svih tih terabajta podataka o ponašanju koje prikuplja preko sveg pretraživača i drugih Web strana, kompanija svakog dana sprovodi hiljade eksperimenata i koristi njihove rezultate da bi doterivala algoritme koji u sve većoj meri upravljaju načinom na koji svi mi pronalazimo informacije i izvlačimo značenje iz njih.6 Ono što je Tejlor učinio za rad ruku, Google čini za rad uma.

Činjenica da se kompanija toliko mnogo oslanja na testiranje, već je postala legendarna. Iako je dizajn njenih Web strana naoko jednostavan, čak spartanski, svaki element je prošao iscrpna statistička i psihološka istraživanja. Služeći se tehnikom „deljenih A/B testova“, Google neprestano uvodi sićušne permutacije u izgledu i funkcionisanju strane i to tako što pokazuje različite permutacije različitim grupama korisnika, a zatim upoređuje kako te varijacije utiču na ponašanje korisnika – koliko dugo ostaju na strani, kako se po njoj kreću, na šta pritiskaju mišem, a na šta ne, i kuda idu dalje. Osim što ispituje korisnike na Mreži kroz automatizovane testove, Google uzima i volontere koji učestvuju u studijama praćenja kretanja očiju i drugim psihološkim istraživanjima u kompanijskoj „laboratoriji za upotrebljivost“. Imajući u vidu to da Web surferi ocenjuju sadržaj strana „tako brzo da većinu odluka donose nesvesno“, kako su to primetila dva Googleova istraživača u postu na blogu koji je govorio o toj laboratoriji, od posmatranja pokreta očiju „jedino bi bilo bolje čitanje misli“.7 Ajrin Ou, direktorka u kompaniji zadužena za utisak korisnika, kaže da se Google oslanja na „kognitivno-psihološka istraživanja“ kako bi napredovao prema cilju, a to je „da se ljudi efikasnije služe svojim računarima“.

Subjektivna rasuđivanja, uključujući i ona estetska, ne ulaze u Googleove proračune. „Na Webu“, kaže Mejer, „dizajn je postao u mnogo većoj meri nauka nego umetnost. S obzirom na to da možete tako brzo da sprovodite iteracije i precizno ih merite, zaista je moguće pronaći male razlike i matematički naučiti šta je ispravno.“9 U jednom poznatom ispitivanju, kompanija je testirala četrdeset jednu nijansu plave boje na svom interfejsu kako bi utvrdila koja nijansa privlači najviše posetilaca. Slične rigorozne eksperimente izvode i na tekstovima koji se stavljaju na Web strane kompanije. „Treba da se potrudite da vam reči zvuče manje ljudski, a više kao deo mašinerije“, objašnjava Mejer.

Nil Postman je 2010. godine u svojoj knjizi Tehnopoli raščlanio glavne odrednice Tejlorovog sistema naučnog menadžmenta. Tejlorizam se, piše on, zasniva na šest parametara: „da je primarni, ako ne i jedini cilj ljudskog rada i mišljenja efikasnost; da je tehnički proračun u svakom pogledu superioran u odnosu na čovekovo rasuđivanje; da čovekovom rasuđivanju ne treba verovati, jer je najčešće aljkavo, višeznačno i nepotrebno složeno; da je subjektivnost prepreka jasnom razmišljanju; da ono što se ne može meriti ili ne postoji ili nema vrednost; i da poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci.“11 Zadivljujuće je kako Postmanov sažetak lepo obuhvata Googleovu intelektualnu etiku. Da bismo ga ažurirali, treba da izmenimo samo jedno: Google ne veruje kako poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci. On veruje da je bolje da njima upravljaju softverski algoritmi – a upravo bi to mislio i Tejlor da je u njegovo vreme bilo tako snažnih digitalnih računara kakve imamo danas.

Google je sličan Tejloru i kad je reč o pravedničkom osećaju koji unosi u svoj rad. On duboko, čak mesijanski veruje u ono što je zacrtao. Google je, kaže njegov generalni direktor, više od pukog biznisa; on je „moralna snaga“.12 A „misija“ kompanije i te kako je objavljena i sastoji se u tome „da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim“.13 Za ispunjavanje te misije, kako je 2005. izjavio Šmit za Wall Street Journal, „biće potrebno, prema trenutnoj proceni, 300 godina“.14 Neposredniji cilj kompanije je stvoriti „savršenu mašinu za pretraživanje“, koju definišu kao „nešto što tačno razume na šta mislite i daje vam tačno ono što želite“.15 Prema Googleovom gledištu, informacija je vrsta robe, utilitarnog resursa koji može, i treba, da se eksploatiše i obrađuje sa industrijskom efikasnošću. Što većoj količini informacija možemo „pristupiti“, i što brže možemo da spoznamo njihov smisao, to ćemo postati produktivniji kao mislioci. Sve što stoji na putu brzom prikupljanju, seciranju i prenošenju podataka, pretnja je ne samo Googleovom poslovanju nego i novoj utopiji kognitivne efikasnosti koju Google nastoji da konstruiše na internetu.