Основни проблем у роману Подељени град Немање Старовића може да се артикулише као проблем односа фикције и стварности. А то је, у ствари, основни проблем сваког књижевног и уметничког дела уопште.

…

Али, роман је увек само прича и он се суштински и разликује од „приче“ стварности. Писац се користи разним средствима којима се не „користи“ стварност, пре свега везано уз проблем времена и  простора. Тако у стварности постоји неминовна хронологија које се „прича“ стварности у потпуности држи. А у роману, када је реч о тим категоријама, писац се служи, како би рекао Жерар Женет, пре свега, паралипсом и паралепсом. То значи, са једне стране, намерно изоставља из своје приче одређене одсечке времена и простора, стварајући тако своја нова, приповедна времена и просторе, који добијају фикционални карактер. А, с друге стране, он фикционалност постиже тако што у своју причу уноси прекомерно много и временских просториних елемената, какви у стварности  и не постоје. Отуда, на пример, када главни лик Бошкан путује чамцем преко реке некада ништа не запажа на путу, а некада се ту догађа права драма с обзиром и на време и на простор. Тако, у ствари, може да се каже да је цео овај Старовићев роман – састављен под одређеним правилима приповедања – непрестано смењивање паралипсе и паралепсе.

Проф. др Никола Страјнић

Подељени град Николе Старовића нови је роман алтернативне историје који се наставља на претходно дело новосадског аутора – Са друге стране. Љубитеље овог жанра и у новој Старовићевој  књизи очекује узбудљиво и напето штиво чија је радња смештена у алтернативни Нови Сад, довољно сродан стварном да у њега поверујемо, али и довољно различит да нам делује као уистину други свет. Свет који је можда тек производ књижевне имагинације, а можда, у безмерју светова Мултиверзума, управо такав и постоји…

Зоран Живковић, писац