Аутор: Драгомир Шошкић
Страна: 304
► Остали детаљи

ПЕСНИКОВ ИЗБОР И ОДЛУКА

Никога не би требало посебно да чуди, што је формула „нових и изабраних песама“ постала тако популарна не само међу пeсницима, него и код критичара који још увек прате поезију. И првима и другима та формула пружа прилику за један дистанциран поглед, који може да поприми облик ретроспекције, реконструкције, ревалоризације, или свега тога у исти мах и у најразличитијим односима. Песников избор је, у сваком случају када саставља књигу својих изабраних песама, уједно и одлука, опредељење да нагласи овај, а пригуши онај рукавац своје поезије - а тиме и да самога себе ослика у овим, а не у неким другим бојама. И коначно, песнички избори су увек прилика да се читалачка пажња скрене на дела и њихове ауторе, који су услед различитих околности остајали негде на рубу интересовања.

Све што је малочас речено, важи и у случају књиге изабраних и нових песама Драгомира Шошкића Поглед на сат. Ова књига сабира две деценије песничког рада, односно три песничке збирке објављене у том периоду (Казимирско путовање, 1993, Студ и целац, 1996. и Предео подношљиво раскошан, 2003) и известан број нових, унутар корица неке књиге још необјављених песама. Већ на основу података о ритму којим је Шошкић до сада објављивао књиге, може се закључити да му није стало до грозничавог присуства у тзв. књижевном животу, него да радије следи неке мирније, унутрашње ритмове. Утолико се насловна синтагма његове књиге може разумети и у (ауто)иронијском кључу. На сат гледамо када из неког разлога желимо да знамо које је доба - да ли је куцнуо тренутак (на нешто), да ли каснимо (негде), колико још има времена (за нешто). Та питања могу да делују узнемиравајуће, уколико је примат на оном спољашњем, али и умирујуће, ако је на унутрашњем часовнику.

Ритам своје поезије Шошкић приказује кроз хронолошку реконструкцију; наслови главних делова ове књиге подударају се са насловима досадашњих књига, а блок који обухвата нове песме налази се, доследно, на крају. Та логична и најчешћа форма у којој се остварују „изабране и нове песме“, овде се показује посебно подесном, због особина и квалитета Шошкићеве збирке Казимирско путовање. Ова збирка која се одликује изразитом разноврсношћу у погледу књижевног поступка, форме, израза и активираног сензибилитета, показује нам којим је све путевима могла да се развија Шошкићева поезија. У том смислу њена уобличења у каснијим двема збиркама, као и у прегршти нових песама, такође представља један избор и једну одлуку. Разноврсност о којој је реч може се илустровати бројним примерима.

О песниковом полазишту можда најснажније казује један стих са почетка овог избора, који се и понавља да би се нагласио - стих који гласи „поезија није мртва“. Зашто би неко веровао да је мртва? Или, да прецизније поставимо питање, чему се то са једне стране песник супротставља тврдећи да поезија „није мртва“, и који то облик поезије, са друге стране, он жели да афирмише? Стихови песме се изричито обраћају „уцвељеној интелигенцији“ и „врлим критичарима“ - онима, дакле, који поезији хоће да приступе рационално и аналитички, наоружани својим теоријама и категоријама. Њима се супротставља поезија још увек повезана са животом. Из циклуса „Скитије кроз несаницу“ видимо да се та још увек жива, још увек животна поезија, у Шошкићевој обради, најрадије остварује преко (нео)романтичарске топике: без изузетка, таквог су порекла сви мотиви који се у овом циклусу појављују: сан, путовање, срце, завичај, самоћа, коначно - или пре свега! - и мотив „Вечне тајне“, као врхунац једног начина поетског доживљавања и изражавања. Та „Вечна тајна“ се код Шошкића расплиће (мада не и коначно разрешава, јер то је немогуће) у два међусобно често повезана тока; већ сама чињеница да се трагом тајне полази више него једним путем, потврђује оно малопређашње запажање о томе да Казимирско путовање отвара и трасира различите развојне могућности. Од та два тока, сумарно говорећи, један води у безвременост традиције, а други у безвременост егзистенције; један тражи поузданост и поверење, а други се суочава са тескобом.

Када у песми „Пуста поља“ субјективност „обузета“ „Вечном тајном“ креће „крилу завичајном“ и „путоказом богомоља“ (које се на крају песме преображавају у „завичајне птице“, дакле у форму колективне, а не чисто религиозне свести), њен пут води ка традицији народне књижевности, и то чешће епској него лирској, али традицији ипак сагледаној из угла овог времена, што значи сагледаној уз неопходну дистанцу, која се успоставља и обезбеђује у првом реду средствима ироније. Карактеристичан је у том погледу поступак у песми „Напор мача твога Лазаре“, у којој на први поглед читалац може да очекује само једну варијацију на познату тему, само једно потврђивање вредности које неки сматрају недодирљивим. Али само на први поглед, јер песник избором лексике и обликовањем песничких слика уноси у традиционални мотив неочекиване нијансе. Иако моћ традиционалних епско-митских представа није потпуно разложена и детронизована, оно је сигурно иронијски поткопана: „галванска прашина“, „етерична паучина духа“ или „вришталиште“ нису синтагме које би одабрали правоверни браниоци мита о кнезу Лазару. Насупрот овој песми, већ у првој следећој, „Симонида“, песник се креће унутар очекиваног простора који му пружа традиционални облик мотива, укључујући чак и његово настојање да се том простору прилагоди и на равни одабране лексике.

Други ток ове поезије води ка понорним дубинама егзистенције. У оквиру овог мотивског и изражајног круга, упечатљиве су песме из циклуса „Земни прах“, које поред наглашавања језе због свеопште пролазности која погађа чак и традиционалне симболе вечности („И светлост ће бити прах“), уводе у игру силе једне изврнуте оностраности. Симбол „црног перја“ сасвим јасно наговештава симболични простор оног мрачног, демонског, злог, који ће бити шире развијен у циклусима „Господар смрти“ и „Ујед“. Снажне слике у којима песник испољава умешност у коришћењу гротеске, изграђују сугестију једног динамичног, али вредностима накарадног света, сцена пакла или ноћних мора, у којима исконске силе напросто прождиру појединца и његово поуздање у све добро, лепо и истинито.

Имплицитан критички импулс ових песама се можда односи на савремену цивилизацију, а можда и на неку њену уже одређену регију. У сваком случају, та мрачна имагинација Казимирског путовања може се разумети, ретроспективно, као једна од развојних могућности које су песнику биле на располагању. Могућно је да у контексту уобличавања изврнутог, демонског света и његове симболике, постоје тачке Шошкићевог додира са утицајном поезијом Новице Тадића, те да се Шошкићево „Цоктало“ и „Велики Гутач“ дозивају са Тадићевим „Скакутаном“ и „Огњеном Кокоши“.

Евокацију мрачне, демонски изврнуте стварности песник остварује и у циклусу „Худобе“ из збирке Студ и целац. Овде је занимљиво и то што се у песмама из тог циклуса појављује један елемент који повезује оно завичајно и оно егзистенцијално као два основна правца Шошкићеве поезије, онако како су иницијално постављени у првој збирци. Тај елемент су - бајалице, као средство одбране од демонских сила које би, иначе, скршиле нејаку субјективност песме. Можда су људи те бајалице најпре чули од оних „завичајних птица“ о којима је већ било речи?

Ипак, доминантни ток збирке Студ и целац образују оне песме које изражавају егзистенцијалну драму, али померену у оквире сложене симболике оностраног, у којој до речи долазе и „Жуборна Усна Васионе“, али и „уста Црне животиње“, светло и тамно, у преплету и укрштају. Песник у свему томе види излаз, „зев наде“ који се мора разумети - чујмо тај исказ - као „процеп нашем / утрнулом језику“. Тај процеп без даљег треба схватити као излаз, као врата у слободу, коју језик толико жели, али не може да је досегне јер је „утрнуо“. Сада се она (нео)романтичарска „Вечна тајна“ из претходне збирке преобразила у „тајну неизговореног“ (можда и неизрецивог - што песник додаје у истом даху: „Где пребива тајна неизговореног / Где неизрецивог сенка“), прешла је из емотивног у језички облик, остајући онострана.

Студ и целац осим продубљивања тематско-мотивских и изражајних могућности наговештених у Казимирском путовању, доносе и нове акценте. Све јаснији је критички импулс ове поезије, директније је изражено религиозно осећање, а као засебан мотивски круг појављује се и љубавна поезија. Ако би било потребно да се одлучимо за само једну истакнуту карактеристику Шошкићеве поезије у првим двема књигама - онда би избор пао на њену разноврсност, и то не само тематско-мотивску, већ и формалну, као и разноврсност доживљаја и њихових израза. Ту разноврсност песник неретко додатно наглашава; на пример, када после низа песама у којима је недвосмислена снажна религиозна инспирација, уследи „Паклени сонет“, онда то није тек поигравање смислом и пука провокација, већ указивање на сложеност односа овостраног и оностраног. Утолико пре, што за „Пакленим сонетом“ следи неколико песама у којима се са једне стране релативизује апсолутно позитивна вредност оностраног, а са друге акценат поново пребацује на угрожену егзистенцију и њено трагање за смислом. Изричито, у песми „У сјај У сјај У чистоту“, упућивање на спас се артикулише као императив, а оно што тај императив захтева - као бег. Треба побећи у сјај и чистоту; али слике којима се евоцирају сјај и чистота, мање личе на љубав божанске личности, а више на ону већ више пута поменуту збринутост завичаја. Насловни циклус збирке поново окупља певање о тескоби, а иновативни елемент је хуморни призвук у овим стиховима: свакако, то је призвук црног хумора. Песме „Повратак“ и „Извештај“, уз све формалне разлике које их раздвајају, могу се узети као репрезентативни примери Шошкићевог начина да се проговори о исконској тескоби.

Збирка Предео подношљиво раскошан такође уноси нове чиниоце у песников индивидуални поетски свет. На првом месту, као карактеристика која се опажа већ и приликом најлетимичнијег прегледа стихова из ове збирке, истиче се промена у ритму, интонацији и облику песниковог исказа. Раније елиптичне, кратке, симболички густо насељене стихове заменио је дуги стих, веома често ритмички приближен прозном начину говора, а средства којима се песник служио у обликовању таквог стиха, долазе из репертоара за наше време типичне дискурзивне хибридизације. Шошкић свој стих сада подвргава иронизацији, есејизује га, све чешће прибегава лирској нарацији… Има у овој збирци и поступака који делују на непосредно симболичкој равни, као што је наглашена митологизација активираних слојева представа и симбола. Критичка нота је све израженија, а повлашћене мете критичког жалца нису само оне спољашње самој књижевности, већ исто тако и књижевност и њено разумевање и тумачење.

Насловна песма припада том регистру, самокритици књижевности. У њој се чује прекор (завичајним?) барбарогенијима, који би хтели да се упусте у поезију, а да за то немају никаквих претпоставки. Они се ужасавају пева птица, а „о помами чула су нешто начули / знају тек толико / колико и о пролазности“. Они су у раскораку између своје стварности и свога мишљења о њој, и стихови их фиксирају у том раскораку, на сличан начин као што то чини песма „Порекло наде“, али на једном општијем односу. Има у овој збирци и непосредније, огољеније критике, пре свега у циклусу под насловом „Препознавање суштине“, а у овом у песми истог наслова, као и у песми „Гомила“. Интерној критици (само-критици књижевности) придружује се критика која циља на друштвене услове. Песников израз је израз појачане ироније, која понегде прераста у саркастично одбијање такве стварности: као у слици „језичке олупине / (која плива на таласима надахнућа)“. У оној мери у којој та критички интонирана поезија захвата област песничког, можемо говорити и о уношењу аутопоетичких црта у Шошкићево песништво. Од више песама у којима се препознаје аутопоетичка димензија, можда су најизразитије „Упутство за разумевање ствари“ и „Чишћење језика“. Формално и изражајно довољно различите (то својство Шошкићеве поезије се уосталом и не мора више посебно наглашавати), те две песме дају опис ситуације у којој се (данас) налази песник, и коју сажима поентирајући исказ: „ствар се налази пред нама господо / дакле“, односно, указују на оно што би песници требало да чине у тој ситуацији, што сажима насловна синтагма „чишћење језика“. Овој наглашеној аутопоетичкој нити збирке Предео подношљиво раскошан додатни акценат пружају разноврсне текстуалне интервенције, цитати и алузије у самим стиховима, односно опремање појединих песама мотом или посветом другом песнику. Таквом наглашавању интерних односа књижевности доприносе и митологизујући текстови, као што су нпр. неке од песама из циклуса „Бајка о свеопштем грнчару“.

Утиску о разноврсности унутар које песников избор и одлука мењају и додају акценте, доприносе и нове Шошкићеве песме. Критичка интонација је очувана, али се она сада односи све више на социјално-историјску раван. Песме „На чистац“ и „Свођење рачуна“ у колоквијалном ритму и уз одмерену дозу хумора обрађују наше, ововремене - али у исти мах универзалне тегобе. Посебну пажњу заслужује троделна песма у строгој форми из циклуса „Бревилоквијум таштине“, која је настала, како каже песникова белешка, као адаптација једне строфе Езре Паунда. Изузетно вешто уобличена, са променама интонације и форме које једна другу подупиру, ова песма о песми се са правом издваја као један од највреднијих доприноса Погледа на сат. У првом делу читамо један вишеструки пастиш традиционалне форме и мотива. Мотив пловидбе бродом као метафоре за човеков животни пут, са низом пратећих сликовитих поређења (покисли прамац, дрхтаво једарце, сломљене катарке - све те слике су слике човекове душе изложене постојаном невремену живота). То путовање у непознато и онострано, путовање песме, оно је што лирски глас препознаје као своје највредније („зарад жудње … ситно словце срицах“; деминутиви су овде средство иронијског депатетизовања исказа којем иначе, због формалне и симболичке напетости, прети да буде схваћен као патетичан). Друга песма иронизује иронију, двоструко изврће, говори о песнику као невештом у тренутку када глача свој стих како би исцелио сваку његову неравнину. Трећа песма, приближавајући се античком метру, наставља иронијску игру са песмом и стварношћу изван ње, хитрим надахнућем и духом увек тромијим од Муза. Гола стварност треска у лице песми. Једна вечна, универзална ситуација песника. Шта му онда остаје? Ништа, био би најбољи одговор, ништа до песма.

Имамо ли у виду досадашњи постепени развој поезије Драгомира Шошкића, њену разноврсност и спремност за уношење увек нових, али никада не радикално другачијих акцената, могли бисмо само да претпоставимо да „Бревилоквијумом таштине“ овај песник отвара још једну могућу димензију за своју песму. Хоће ли се то остварити, поново зависи од њега самог, од његовог избора и одлуке. Што се тиче нас, читалаца Шошкићеве поезије, биће довољно сазнање да у њој откривамо не само разноврсност, већ и вредности по себи.

Саша Радојчић