Свет романа Владимира Владимировића Набокова (1899-1977) просто врби од јунака који се са мање или више аргумената издају за двојнике свог творца. Но, ни Набокова није мимоишла зла коб већине писаца који су свој лични живот настојали и углавном успевали да сачувају од болесне радозналости уљеза свих врста. Такве уљезе – превасходно надрикритичаре и биографе – Набоков је искрено и свесрдно презирао, па временом постао један од њихових омиљених жртава. Тако је у педесетогодишњој романсијерској каријери бивао принуђен да доказује како није ни педофил, ни шпијун, ни хомосексуалац. Уморан од беспотребних надмудривања те врсте, одлучио је да се својим последњим романом Погледај Арлекине! (1974) освети и својим претерано луцидним биографима. Оружје освете је Вадим Вадимовић Н, главни јунак романа, а његова прича о властитом животу пародична је интерпретација многих ноторних прича о Набокову, опако измештаних на основу грађе коју су нудили романи. У неодољивој игри стварности и имагинације Набоков пише прицу о јунаку који опет, исписујући властиту биографију, несвесно поткрада живот никог другог до Владимира Набокова. Многи су истраживачи педантно набројали очигледне подударности и разлике између животних прича Вадима Вадимовића Н. и Владимира Владимировића Набокова, а једна од најбитнијих разлика се тиче нараторовог става према уметности прозе: Набоков је свој однос према ономе што називамо цињеницама показивао много пута поновљеном тврдњом да реч стварност увек треба писати под знацима навода.