Аутор: Даринка Гортан-Премк
Страна: 188
► Остали детаљи

Последње две године биле су значајније за нашу лексичку семантику него било који период пре тога. Наиме, за то време објављене су чак три књиге из те области. То су Полисемија и организација лексичког система Даринке Гортан-Премк, Основи лексикологије и сродних дисциплина Данка Шипке и Реч. Смисао. Сазнање Стане Ристић и Милане Радић-Дугоњић. Свака од ових књига представља посебан, различит приступ лексичком материјалу и страној литератури из области лексикологије и семантике, па су зато, свака за себе и све заједно утемељиле лексикологију на нашем простору.

Прва је, пре две године, у издању Библиотеке Јужнословенског филолога Института за српски језик, објављена књига проф. Даринке Гортан-Премк Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Наслов ове књиге могао би се преуредити и као Организација лексичког система српског језика кроз полисемију или Полисемија као организатор лексичког система. Тиме би у већој мери дошла до изражаја чињеница да предмет ове књиге превазилази проблем полисемије. У њој се из угла вишезначности лексемâ анализирају и многа друга семантичка питања која се односе на организацију лексичког система. Такође, у књизи се предлажу нова или описују постојећа лексикографска решења у вези с неким теоријским проблемима, а то даје још једно тежиште овом делу. Основни теоријско-методолошки приступ анализи грађе у раду јесте компоненцијална анализа .

Књига се састоји из шест поглавља: О речима (9–38), Полисемија (38–126), Полисемија и деривација (126–140), Полисемија и синонимија (140–146), Полисемија и антонимија (146–150), Полисемија и хомонимија (150–157). Поред тога, књига садржи закључак на српском језику, закључак на енглеском, библиографију, индекс цитираних аутора, регистар појмова и регистар примера.

У првом поглављу се након одређења несамосталних семантичких елемената (а то су обличка основа, творбена основа, творбени формант, лексичка морфема и обличка морфема) прелази на појам лексеме (као најмање самосталне лексичке јединице способне да учествује у формирању синтаксичких јединица), а затим на типове и врсте речи. Даринка Гортан-Премк предлаже три основна критеријума за класификацију речи у нашем језику: семантички, функционални и морфолошки. Према семантичкој класификацији, речи се деле према способности номинације, способности означавања и способности обављања функције реченичног члана. По ауторки, све речи имају способност номинације. То је њихова основна функција. Речима се номинују појмови или односи међу њима. Немају све речи способност означавања, чак ни сви чланови једне врсте речи. Тако, на пример, већином именица се означава какав појам осим, рецимо, властитим. Такође, способност означавања немају ни релациони придеви, затим глаголи непотпуног значења итд. Функционално, речи се деле на самосталне и несамосталне, а морфолошки се деле на врсте.

У поглављу Полисемија Д. Гортан-Премк објашњава појмове неопходне за разумевање остваривања процеса полисемије, а то су семантичка реализација, семантички садржај и семантичка позиција, а затим наводи и објашњава семантичке трансформације којима се остварује полисемија. То су платисемија, метонимија, синегдоха и метафора.

Један од важнијих закључака ове књиге јесте да нису све лексеме подједнако способне за развијање полисемантичких структура. Најспособније за то су просте, основне речи. Ове речи су једнореферентне. У њиховом семантичком садржају је много сема. Последица тога је развијена полисемантичка структура и велики број деривата који у творбеној основи имају просту реч. Због свега тога, ове су речи основа лексичког система и извориште свих лексичких механизама.

У поглављу Полисемија и деривација аутор пореди основне речи и деривате, говори о семантичком односу творбене основе према деривату, о структури и семантици деривата и о регуларности семантичког варирања. Д. Гортан-Премк сматра да се истим семантичким законитостима формира полисемантичка структура лексема и деривациони систем. Због тога је деривација нераскидиво повезана са полисемијом, а самим тим и творба речи са лексикологијом. Творба речи је, према томе, део лексикологије, а не, како се традиционално мисли, део морфологије. Просте речи у дериват могу унети цео свој семантички садржај (певати – певач), део свог семантичког садржаја (зуб – зубар) или само једну од сема (купус – купусара, стара, искрзана књига, према семи искрзан, растрзан из основног семантичког садржаја лексеме купус). Деривати су по правилу двореферентне речи, један им је референт вредност творбене основе, а други вредност творбеног форманта. Они имају у свом семантичком садржају мали, ограничен број сема, па самим тим имају и веома скромну полисемантичку структуру и развијају мали број деривата.

У поглављу Полисемија и синонимија ауторка одређује синонимију као механизам асоцијативног повезивања лексема са истом архисемом и бар једном истом семом нижег ранга. Важан закључак у вези са синонимијом: просте, основне речи по правилу не ступају у односе идентичне, апсолутне синонимије. Праве синониме у примарним значењима не могу имати, нпр. лексеме глава, нога, нос итд. Оне могу имати само релативне синониме (лице – њушка, кашика – жлица итд.). Само деривати добијени метафором могу имати праве синониме у примарним значењима (муњевит – змијаст).

Полисемија, деривација и антонимија су основни лексички механизми, док је синонимија, по Д. Гортан-Премк, секундарни семантички механизам. О антонимији и њеном односу према полисемији говори се у поглављу Полисемија и антонимија. Антонимија се одређује као механизам асоцијативног повезивања лексема чији семантички садржаји имају исту архисему каквог појма особине, исту једну сему какве одређене особине и у овом односу десемантизоване или готово десемантизоване све друге семе.

Односу полисемије и хомонимије посвећено је последње поглавље књиге. Хомонимија се одређује као несистемска појава, постојање и могућност постојања двају или више диверзних семантичких садржаја у формално, по спољашњем изгледу, истом облику.

У књизи се наводе и бројне лексикографке напомене. То су предлози и решења намењена у првом реду за побољшање Речника САНУ и прилагођавања његове израде савременим лексикографским токовима. Издвојићемо само неке од тих напомена.

Описни део дефиниције основног значења речи (примарне семантичке реализације) обавезно мора да садржи оне семе које су релевантне за развој полисемантичке структуре. Тако се, на пример, лексема зуб у РСАНУ дефинише као свака од плочастих или клинастих кошчица превучених глеђу у вилицама човека и већине других кичмењака које служе за кидање и ситњење хране. У дефиницији се не наводи сема белине, иако је то за свакодневни живот изузетно важна особина зуба. Д. Гортан-Премк изостављање ове семе сматра коректним лексикографским поступком због тога што ова сема није продуктивна у развоју полисемантичке структуре лексеме зуб. Овде је на делу неподударање језичке логике и логике свакодневног живота. За развој полисемантичке структуре лексеме зуб важне су семе које се односе на његову оштрину и положај у вилицама међу другим зубима.

Дешава се да се неко од секундарних значења развија захваљујући продуктивности семâ колективне експресије. Такве семе, ма како оне изгледале неважним јер су имплицитне, конотативне, заслужују, по Д. Гортан-Премк, навођење у дефиницији примарног значења. На страни 66, ауторка модификује постојећу дефиницију основног значења лексеме гуска, па је овако уобличује: 1. и зоол. а. домаћа припитомљена птица пловуша издуженог врата Ансер доместицус карактеристичног гласа, која се гаји ради перја, меса и јаја; женка те птице (за коју се верује да је глупа). Неопходност семе колективне експресије за коју се верује да је глупа очигледна је ако се узме у обзир секундарна семантичка реализација дефинисана у РСАНУ као глупа, ограничена женска особа, глупача. Дакле, лексикограф мора да има у виду да организација дефиниције основног значења треба да буде утемељена на језичким принципима – у дефиницији морају бити они елементи који дају даље резултате.

Пажљив читалац је, вероватно, запазио да ова мало модификована дефиниција лексеме гуска има квалификатор "и зоол." Реч је о још једном предлогу лексикографима. Д. Гортан-Премк (стр. 66) је запазила збрку и пометњу у навођењу терминолошких квалификатора уз именице које означавају биљке и животиње и које истовремено припадају општем лексичком фонду и терминима. Уз основна значења лексема говече, коза, коњ, крава стоји квалификатор зоол., а уз лексему кокош не стоји. Да би се решила ова неуједначеност, Д. Гортан-Премк предлаже квалификатор "и зоол." или "и бот.". Ова квалификација би, с обзиром на то да изостанак квалификације значи припадност општем лексичком фонду, значила да реч припада и општем и посебном лексичком фонду.

У вези са обрадом термина, поред ове, већ наведене могућности, ауторка издваја још два случаја (стр.123–125). Први је када треба дефинисати термин који функционише само у свом затвореном терминолошком систему. Овакви случајеви не изазивају недоумицу лексикографа. Он наводи квалификатор његове употребне вредности (нпр. за реч ампер испред дефиниције јединица за мерење јачине струје, дат је квалификатор "физ."). Други је случај када су нека значења лексеме терминолошка, а нека се односе на општи лексички фонд. Тако, нпр. лексема круг има богату полисемантичку структуру. Два значења круга су математичка (дакле, терминолошка), а остала нису. Лексикограф би боље учинио да терминолошко значење није дао под тачком 1. По ауторкином мишљењу, тачка 1 би требало да буде резервисана за оно значење лексеме круг чији семантички садржај омогућава развој преосталог дела полисемантичке структуре (нпр. затворена крива линија чији су сви делови једнако или приближно једнако удаљени од средишта, па затим, простор који затвара таква линија, па предмет, појава таквог облика итд.). Терминолошка значења је требало навести тек када се наведу она значења из којих проистичу све остале, па и терминолошке реализације.

У РСАНУ примећује се и неуједначеност у обради фигуративних значења. Није увек сасвим једноставно утврдити колико су нека значења добијена метафором, метонимијом и синегдохом устаљена. Ако нису сасвим устаљена, ако им је циљ живописно изражавање, онда то нису нова значења, то је фигуративна употреба лексема и уз оваква значења сасвим је оправдан квалификатор "фиг". На пример, у РСАНУ основно значење лексеме глава потврђено је и са неколико примера фигуративне употребе: Пуни класови, попут мудраца, замишљено обарају тешке главе. Међутим, устаљене фигуре представљају нове семантичке реализације. Оне су настале истим механизмима, али превазилазе потребе стила и залазе у домен често необележене лексике. Кажемо, често необележене зато што су секундарне семантичке реализације настале метонимијом и синегдохом обавезно немаркиране (како наводи Д. Гортан-Премк, стр. 109–116), а значења добијена метафором могу бити маркирана или немаркирана. Маркирана су обично она која су настала активирањем сема колективне експресије (као у већ навођеном примеру гуска – глупа женска особа). Овакву маркираност треба, по Д. Гортан-Премк, и у речнику раздвојити од фигуративне маркираности чија последица није ново значење. Она предлаже да уз стилске метафоре остане квалификатор "фиг.", а да уз лексичке маркиране метафоре треба бележити ознаку "експр".

У делу књиге посвећеном метафори (стр. 85–109) Д. Гортан-Премк детаљно наводи и бројним примерима поткрепљује различитим семама индуковане метафоре. Тако, она пише о метафоричним асоцијацијама по облику, затим по боји, по месту, положају, о асоцијацијама заснованим на трансформацијама типа конкретно – апстрактно и апстрактно – конкретно, затим о метафорама заснованим на семама колективне експресије и, на крају, о метафоричним асоцијацијама типа простор – време. У вези са метафорама индукованим семама места, наводе се примери на овај начин насталих значења лексеме глава. Испоставило се да су на овај начин настала значења обележена бројевима 7, 12 и 13 у РСАНУ. Д. Гортан-Премк на стр. 104. скреће пажњу лексикографима на то да би било добро да се, уколико је могуће и кад је могуће, у једном блоку или у једном низу дају значења развијена истим типом варирања. Дакле, секундарне семантичке реализације треба да буду распоређене у блоковима повезаним истим начином добијања значења која чине тај блок.

У књизи се дају и бројна друга лексикографска решења (нпр. на стр.78 о начину решавања метонимијских секундарних семантичких реализација, али о томе другом приликом). Завршићемо навођење лексикографских напомена из ове књиге једном констатацијом коју је Д. Гортан-Премк на више места истакла: "Лексикографска решења претходе нашим теоријским знањима, те узрок лексикографским несналажењима треба пре тражити у спорости наших теоријских сазнања него у лексикографској невичности."

И још нешто. Даринка Гортан-Премк није ову књигу написала са позиција хладне и надобудне теоријске дистанце у односу на практичан лексикографски рад – ова књига је плод дуготрајног лексикографског искуства и у потпуности је ослоњена на 15 томова Речника САНУ. То доказују и примери. Регистар примера на крају књиге потврђује да је ауторка навела 867 примера, по 4 или више у просеку на свакој страни, а сви су они или скоро сви преузети из Речника САНУ. Ова чињеница је показатељ огромног богатства језичког материјала који су лексикографи Института за српски језик сабрали у Речник САНУ, као и умећа и научне проницљивости Даринке Гортан-Премк да тај материјал теоријски разложи, а затим га синтетизује у вредна научна сазнања.

Рајна Драгићевић (Београд)