Autor: Радослав Грујић
Strana: 110
► Ostali detalji

Политичко-верска активност Ватикана

на Балкану…

У књизи

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове

дата је сажета и потпуна историја ватиканске политике према Србима од раног средњег века до

Другог светског рата

. Грујић је, на основу свог вишедеценијског истраживања обухватио комплетну активност Римске курије на обраћењу Срба од раног средњег века до геноцида у НДХ.

У Грујићевој књизи читалац се са темом упознаје од самих корена верског раскола. Грујић образлаже суштину настанка православно-римокатоличког спора, али и све покушаје папа да Балкан врате под своје окриље. Затим, обрађује прозелитске покушаје Ватикана у Рашкој и средњовековној Босни. За ове српске просторе, непрекидна опасност претила је из римокатоличке угарске, чији владари су кроз цео Средњи век имали благослов да покрећу крсташке ратове против српских земаља.

Аутор је пажљиво обрадио и историјски период када су Срби живели у туђим државама. Посебно је обрадио однос Ватикана према Србима у Турској, а посебно однос Ватикана према Србима под Угарском, Аустријом и Венецијом. Књига је завршена двема поглављима о „Ватикану према Црној Гори, Србији и Југославији“, односно „Ватикан према Србима у НДХ“.

Књига је обогаћена предговором Дејана Медаковића. Као додатак објављен је Грујићев прећутани текст из 1940. „Историјски значај Срба у Хрватској“, који се овде објављује први пут од 1940.

Из књиге:

„Сва безобзирна настојавања Ватикана, да све православне области на Балкану, ма и „огњем и мачем“ кад друкчије није ишло, подвргну папској власти, изазвала је и код Срба и код Грка толико огорчење, да су и у најтежим опасностима од Турака по своју државну самосталност, најенергичније одбијали папске понуде, да се одрекну православља и ступе под окриље Римс

ке цркве. Тако је, нпр. и сам претпоследњи врло угледни господар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, оснивалац града Смедерева, такорећи, уочи самог дефинитивног пада његове деспотовине под Турке (1459), на угарском државном сабору у Ђуру 1455. године, на наваљивање папског повереника, чувеног фрањевца Ивана Капистрана, да прими

римокатоличку веру, одговорио: „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца

који је изгубио памет“.

А када се после смрти последњег српског деспота Лазара (умро 1458. године), по Угарској пронела невероватна вест, да је Лазар на самрти наредио да се његова земља преда папском легату кардиналу Карвајалу, и папа Калист III, својом булом од 14. марта 1458. године, формално узео Србију под своју власт, кардинал је успео да дође само до Београда, који је био у мађарским рукама, а Смедерево су Срби (1459), као и Грци Цариград (1453), радије предали Турцима него папиним повереницима.“

Живот Радослава Грујића

Радослав М. Грујић био је свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве и српског народа западно од Дрине. Школовао се у родном Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац, такође историчар.

Након положених додатних испита постављен је за катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. где је остао до 1914. У овом периоду је завршио право у Бечу (1908). Историју је студирао у Загребу, где је дипломирао 1911. а 1919. и докторирао. Од његових радова у овом периоду истиче се

Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја

(1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930–1933. и 1935–1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

Чувар моштију цара Душана и „народни непријатељ“

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену

Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана

који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

После Другог светског рата, од комунистичких власти осуђен је на губитак универзитетског звања, посла и грађанске части. Живео је повучено, у посвећеничком раду у оквиру СПЦ све до своје смрти на Хвару 1955 године. У досијеу „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача“ његова студија

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове

била је један од круцијалних доказа о Грујићевом противнационалном деловању. (Извор биографије: Блог Зорана Милошевића,