“Двојство, та диригована обавеза да се унутар бића, али и друштва свакодневно опредељујемо, значајно је промишљање које је присутно на страницама ове књиге. Њен (ауто)биографски рез иде у ред прворазредних истина о једном међувремену, о братоубилачкој борби, о нестајању читаве једне државе која је била наша домовина, о односима мушкарца и жене, како у нас али тако и у оном, “великом” свету, о четницима и партизанима, али и о толиким остацима остатака једне прошлости коју нисмо доживели али која се, једнако, над нас, као и над млађе нараштаје надноси као таман, неизлечив, неприкосновен, у оваквом случају градоносни облак. Пороци раја имају ироничну конотацију већ у самом свом наслову. На тај тихи призвук оних визија и призора које би и војвода Драшко у Горском вијенцу посматрао као чудо невиђено. Овде се, међутим, не ради о рапорту Драшковом, нити о путопису. Овде се крваво диринчи, сиво и најсивље прелази из једног имигрантског статуса у онај наредни, исто никакав, и овде се ништа не заборавља. У извесном смислу, и не баш увек само између редова, ово је апологија завичају, непреболном, далеком и најближем у исти мах. Истинито, племенито, невино и кадкад уздржано, стегнуто као момачке сузе, као дисциплина жалости. ” Драшко Ређеп