Autor: Valentin Grebner
Strana: 275
► Ostali detalji

Istorija identifikovanja u Evropi govori o špijunima i lažnim kneževima, o bojama kože i pobedonosnom pohodu isprave i njenih falsifikata: u papirima koji nam danas potvrđuju ko smo, krije se srednji vek. Istorija identifikacionih papira, opisa osoba i isprava vraća nas doslovno u vreme između 13. i 17. veka. Iz sprovodnih pisama i žigova, znakova prepoznavanja i portreta, među putujućim kalfama, varalicama i Romima razvili su se sistemi registrovanja koji službeno, crno na belo, potvrđuju ime i identitet neke osobe.

Ma koliko da smo uvereni u to da smo osoba koja jesmo, to možemo da dokažemo samo uz pomoć pravosnažnih papira koje su nam drugi izdali. Priče o „poternici“ i „pasošu“ stoga se i početkom 21. veka iznova pripovedaju: u raspravama o DNK i biometriji, na crnom tržištu za ukradene identitete, pasoše i vize, i u slučaju sudbina izbeglica bez dokumenata. Ko je ko? I čime to može da dokaže?

U Potvrdi ličnosti Valentin Grebner ne opisuje samo kako su ljudi pre pojave fotografije, otisaka prstiju i DNK-analize bili identifikovani, nego predstavlja i svojevrsnu istoriju kontrole država nad svojim građanima.

www.pescanik.net

U leto 2006, National Public Radio objavio je izveštaj da je tokom nekoliko proteklih godina agencija nadležna za izdavanje pasoša u Iraku preplavljena zahtevima sunita da promene svoje prezime. Porast broja ubistava i drugih nasilnih dela počinjenih protiv sunita očigledno su naveli hiljade sunita da uzmu nov identitet i tako se identifikuju na potpuno nov način u iračkom nacionalnom registru. Budući da mnogi suniti imaju uvid u svoja predačka prezimena u prošlosti i mogu da ih prate do sedmog veka, neki možda nisu toliko spremni da žrtvuju svoje kulturno nasleđe u cilju opstanka. Priča, međutim, takođe jetko potvrđuje promenljivi odnos između nečijeg identiteta i njegovog pasoša, koji, u aktuelnim političkim uslovima, nikada nije bio dramatičniji, dok u agresivnim merama za obezbeđenje granica, registrovanju građana i ograničavanju putovanja neki vide jedino rešenje za uspostavljanje globalne sigurnosti.

U svojoj knjizi Potvrda ličnosti: Poternica, lična isprava i kontrola u srednjovekovnoj Evropi, Valentin Grebner (Valentin Groebner), profesor istorije na Univerzitetu Lucern u Švajcarskoj, zastupa stav da su se pasoši i biroi za praćenje pojedinaca pojavili mnogo pre nego što to pretpostavlja većina ljudi i istoričara. Grebner zaista pokazuje da se društveni i politički značaj pasoša može pratiti stotinama godina unazad, do prakse skladištenja ogromnih količina podataka o pojedincima i formiranja ogromnih agencija koje su njima upravljale i štitile ih. U raspravi o srednjevekovnim korenima mreža registracija i nadzora, Grebnerovo delo upućuje izazov onima koji veruju da je kafkijansko praćenje pojedinaca proizvod modernog doba.

Kako vas je zainteresovala istorija pasoša, jedna tako netipična tema koju obično ne dovodimo u vezu sa Srednjim vekom?

U jednom trenutku sam prosto shvatio da nemam predstavu o istoriji pasoša, i da ne postoji istorija koja tu temu prati u prošlost dalje od devetnaestog veka. Moja polazna tačka bila je zapravo pitanje kako su, pre doba fotografije i modernih tehnika birokratske registracije, ljudi sebe opisivali ili kako su to činili drugi koji ih nikada nisu videli. Zamislite samo poznatu situaciju u kojoj bi trebalo da se sretnete s nekim koga ne poznajete na mestu prepunom ljudi, kao što je autobuska stanica ili aerodrom. Neko bi možda opisao frizuru ili odeću osobe, dok drugi pribegavaju poređenju s poznatim glumcima: „On pomalo liči na Vudi Alena, samo ima veliku bradu.“

U prethodnom arhivskom istraživanju primetio sam da su u prošlosti ljudi pre opisivali druge prema odeći nego prema danas poznatim kategorijama. Neki ljudi su se prerušavali jednostavnim oblačenjem drugog kaputa, što bi za nas bila čudna ideja. Prema mom saznanju, ipak, boja očiju se nije spominjala pre osamnaestog veka. Evropljani su obično opisivali jedni druge upotrebljavajući čitav spektar boja kože, koji je obuhvatao od „žućkaste“ i „crvene“ do „smeđe“ i „crne“. „Bela“ se koristila za izrazitu boju kože, što je predstavljalo odjek književnih likova koje su antički, srednjevekovni i renesansni pisci pripisivali ženama ili ogromnim, feminiziranim varvarima iz najudaljenijih severnih oblasti.

Pre nego što sam pisao o pasošima, napisao sam knjigu koja je sadržala dugačko poglavlje o „nevidljivom neprijatelju“, neprijatelju koji je već unutar gradskih zidina. Oni su nevidljivi zato što ne znate ko su, a od suštinskog značaja je da se identifikuju putem tajnog znaka koji ih označava kao zaverenike. Otuda sam želeo da shvatim kada su izdati prvi posteri tipa „Traži se“, prvi nalozi za hapšenja, kada su pasoši postali obavezni i koju su ulogu u tim tehnikama identifikacije igrale slike.

U kom trenutku je izrada pasoša kao obaveznih oblika identifikacije postala sredstvo identifikovanja pojedinaca s njihovom zemljom porekla?

Iznenađuje činjenica da se ta obaveza uvela vrlo kasno. Tek je nakon druge polovine 1850-ih u Evropi postalo obavezno da građani nose pasoše izdate u njihovoj domovini. Petsto godina su ljudi putovali sa identifikacionim dokumentima koje je izdala bilo koja vrsta vrhovne vlasti u državi. Praktično svi britanski putnici koji su putovali kontinentom od sedamnaestog veka nadalje nabavljali su pasoše u Belgiji i Francuskoj zato što su tamo bili mnogo jeftiniji. Snažna povezanost između pasoša i nacionalnosti, zemlje ili mesta porekla – u modernom smislu te reči – predstavlja proizvod kombinovanog razvoja kasnog devetnaestog veka i direktne posledice Prvog svetskog rata.

Pasoš koji nosimo sa sobom sam je po sebi deo zamrznute istorije koja seže daleko u prošlost. On je u potpunosti srednjevekovni, jer otada potiču njegove kategorije; čak i materijal, i različiti žigovi i pečati koji su ga činili validnim, u stvari su srednjevekovnog porekla. Pasoš, u stvari, nije artefakt pojedinca već artefakt autoriteta koji ga izdaje. Mene više interesuju tragovi koje su autoriteti ostavili na papirima nego njihovi pokušaji da fiksiraju navodno nepromenljiv identitet neke osobe na komadu papira. Pre bi se moglo reći da su ti dokumenti od samog početka zapravo počeli da menjaju ljude a ne da ih čine nepromenljivima, kao što obično pretpostavljamo.

Portret deteta ubice Hansa Fon Berštata (Hans von Berstatt) u drvorezu iz sredine šesnaestog veka nagoveštava kasnije postere „Traži se.“

Oglas za putovanje Orijent-ekspresom iz 1888. Obratite pažnju da pasoš na relaciji između Pariza i Konstantinopolja nije bio potreban.

Pasoš Fridriha Ničea (Friedrich Nietzsche) iz 1876.

Koristeći ovaj pasoš, Anselim Udezue (Anselim Udezue) je 1998. uspeo da dobije turističke vize za Austriju, Nemačku i Švajcarsku i devet meseci nakon toga obilazio te zemlje. Sve do njegovog polaska carinik na švajcarskom aerodromu nije primetio da „Britanski Honduras,“ država koja mu je navodno izdala pasoš, zapravo ne postoji.

Da li vi onda tvrdite da je „moderan“ pasoš počeo da nastaje sredinom devetnaestog veka pod pretpostavkom da se granice i teritorije moraju obezbediti u svetu kojim vladaju imperijalističke sile?

Da, ali taj osećaj „nacionalne bezbednosti“ ima mnogo dužu predistoriju. Ono što je svakako upečatljivo jeste da ideja o obezbeđenju vaših granica registrovanjem svih putnika i, ako je moguće, svih vaših stanovnika takođe, predstavlja fantastično pravilo, birokratsku fikciju. A ta fikcija je prilično stara. Ona je rezultat usvajanja hrišćanskog uverenja da na dan poslednjeg suda Bog pogleda dela svakog čoveka u njegovoj velikoj knjizi. Autoriteti širom Evrope, od šesnaestog veka nadalje, pokušali su da uspostave ogroman registar kako bi kontrolisali kretanja njihovih podređenih, ali to se nikada nije pokazalo funkcionalnim. Prvi pokušaji uspostavljanja takvog sistema kompletne registracije svevidećeg oka države, prema ondašnjim prilikama, odigrali su se kasnije u šesnaestom veku. Međutim, to nikada nije funkcionisalo, čak ni u špansko-habsburškom carstvu. Jedini rezultat se ogledao u ogromnoj gomili papira, koju danas možete da pogledate u arhivama u Španiji i Italiji.

Usredsređivanjem na materijal od kojeg su proizvođena identifikaciona dokumenta – to jest, pečat, papir i potpis – očigledno je da su fizičke komponente koje su dokument činile validnim proizvodi reproduktivne tehnologije. Kraljev pečat, ili gradski pečat, validan je zato što je isti na svakom dokumentu.

To je ono što mu daje ovlašćenje.

Upravo tako. Dokument ne čini validnim moje ime na pasošu, već su kategorije autentifikacije, stvorene putem formalnih birokratskih procedura kao sastavni deo dokumenta, ono što predstavlja njegovu suštinsku validnost. Jasno je od samog početka da sposobnost države da proizvede autentični dokument leži u njenoj primeni oznaka autentičnosti dokumenta. U tom slučaju, svaka tehnički osposobljena osoba našla bi se u iskušenju da kopira reproduktivne oznake i iskoristi ih u svoje svrhe. Zato su se lažni pasoši pojavili samo nekoliko godina nakon što su se proglasili obaveznim dokumentom.

Mnogo pre pojave zvaničnog pasoša, međutim, u drugoj polovini šesnaestog veka, pojavila se nova figura na evropskoj sceni: falsifikator, neko ko je prikupio gomilu impresivnih, ličnih, zvaničnih dokumenata da bi pokazao kako je bogati trgovac ili grof Taj-i-Taj, samo što je sve te impresivne dokumente falsifikovao. Falsifikovani dokumenti po pravilu su takvi da predstavljaju vernu kopiju onih zvaničnih dokumenata uvedenih da bi se pregledali, kontrolisali i registrovali ljudi u pokretu. Fascinantno je da svako zna kako bi ti zvanični dokumenti trebalo da izgledaju.

Godine 2004, poljski umetnik Rafael Bujnovski (Rafal Bujnowski) naslikao je autoportret i predao fotografiju slike umesto uobičajeno crno-bele fotografije kakva se zahtevala za prijavu za američke vize. Osoblje američke ambasade bilo je obmanuto, tako da mu je izdalo vizu sa tom naslikanom slikom, koju je odmah iskoristio da uđe u Sjedinjene Države gde je počeo da pohađa časove letenja nad vazdušnim prostorom Njujork Sitija.

Izgleda da su to slučajevi kada ljudi nisu izradili falsifikat na osnovu prave osobe, već identifikaciona dokumenta za nekog ko ne postoji, nasuprot onome što bismo danas mogli nazvati „krađom identiteta“.

Da, to je tačno. Slučaj falsifikatora kao nekoga ko „zauzima mesto druge osobe“, što je doslovno značenje reči, bio je relativno redak u renesansnoj Evropi. Bilo je nekoliko čuvenih srednjevekovnih slučajeva; nekoliko ljudi koji su se, nakon smrti cara Fridriha II, na primer, pojavili kao čudesno vaskrsli car. Često se ipak dešavalo i to da su ljudi izmišljali potpuno nov identitet za sebe uz pomoć pečata i impresivnih identifikacionih dokumenata. Jedan broj tih falsifikatora imao je impresivne političke karijere. Na primer, jedan jevrejski trgovac David Reuveni, koji se prvi put pojavio u Veneciji 1524. a potom u Rimu tvrdeći da je zet moćnog jevrejskog kralja s Istoka. Reuveni je tvrdio da bi ovaj kralj mogao i da je spreman da napadne Otomansko carstvo s Istoka samo kad bi imao malo gotovog novca. Ljudi kojima se obratio bili su na ivici odluke da mu daju ogromnu svotu novca i artiljeriju kako bi pomogli saveznika protiv Turaka na Istoku. Reuveniju je to umalo i pošlo za rukom, ali su ga prozreli, tako da je iščezao u zatvorima nakon Svete Inkvizicije.

U praksi, ogromni registri izgrađeni od šesnaestog veka nadalje nisu služili kao prava sredstva za identifikovanje ljudi. Predmoderne procedure identifikacije oslanjale su se na mnogo efikasnija sredstva: potkazivače, tajne osobe koje su bile efikasne u pronalaženju ljudi putem neformalnih tehnika. To je poput lika u filmu Džeki Braun Kventina Terentina koji, na pitanje „Kako si uspeo da ga pronađeš?“ jednostavno odgovori, „Moj posao je da pronalazim ljude“. Ti ljudi postoje od davnina. Raspolažemo velikim brojem informacija o tim potkazivačima. Neki su radili povremeno, drugi su imali stalan posao i radili za prinčeve na vlasti ili savete u mnogim srednjevekovnim gradovima, uključujući Veneciju, koja je bila ozloglašena po svojim državnim špijunima i potkazivačima u civilnoj odeći. Firenca je osim toga imala čitav sistem državnih „poštanskih sandučića“ postavljenih posebno za neformalna pisma dojave kojima su tajnim putem potkazivali druge građane. Ljudi su bili pozivani da dostave informacije o drugima u te kutije. To je bila zvanično prihvaćena procedura.

To zvuči poput Štazija u Istočnoj Nemačkoj.

Pa dobro, u petnaestom veku, ni Firenca ni Venecija nisu bile posebno prijatna mesta za život. Sistem ipak nije bio tog tipa da su ljude prijavljivali pismenim putem. Mnogo efikasniji način je bio kroz potkazivanje, putem tajnih državnih potkazivača koji su ljude držali na oku i svesrdno doprinosili atmosferi krajnje neizvesnosti u kojoj nikada niste bili sigurni za koga osoba za susednim stolom, koja prisluškuje vaš razgovor, u stvari radi. Taj tip nesigurnosti je klasično obeležje predmoderne vlasti i zakona.

Smatram da nismo baš mnogo moderni u pogledu načina na koje kontrolišemo stanovništvo. Imam osećaj da se, iako se svi pribojavamo svevidećeg oka države koje nas budno prati, bilo to preko umreženih kamera, telefonskih poziva, razmene mejlova, ili naših genetskih otisaka, tehnike nadzora nisu mnogo promenile.

Jedna od najefikasnijih tehnika kontrole je stvaranje atmosfere u kojoj nikada ne možete da budete sigurni da li su vaši zvanični dokumenti validni ili nisu. Sama logika obavezne registracije sastoji se u tome da kontrolisanu osobu dovedete u stanje privremene nesigurnosti u kojoj on ili ona ne znaju kategorije prema kojima im se pasoš ili lična karta pregledaju. Imam osećaj da je uvođenje novih pasoša i novih mehanizama identifikacije zapravo stvaranje situacija kontrole u kojima nikada ne možete da budete sigurni da li vam je pasoš i dalje validan, da li vam je čip u redu, ili ga je neko falsifikovao magnetnom trakom. Više ne možete da budete sigurni ni u to da li su vam novine dovoljno dobre. Građani bogatih nacija nisu navikli na ovo jer pouzdano veruju da su njihove putničke isprave prvoklasne. Svako ko, međutim, nosi meksički ili nigerijski pasoš može verovatno već da ispriča drugačiju priču.

Na koji su se način formalne kategorije upotrebljene u identifikacionim dokumentima da opišu ljude, u stvari, promenile za proteklih nekoliko stotina godina?

Upotreba oznaka ili znakova prepoznavanja u fizičkim opisima veoma je stara, ali se i dalje koristi u većini evropskih pasoša. U prošlosti su se očigledno zapisivali ožiljci i tetovaže kojima su ljudi bili obeleženi kako bi bili prepoznatljivi. Naša vlastita koža je deo selektivne memorije. Šta je registrovano kao znak prepoznavanja samo po sebi je zanimljiv problem. Svaka analiza kategorija upotrebljenih u opisivanju ljudi u prošlosti neizostavno iznosi u prvi plan pre svega to koliko su one bile nestalne i fleksibilne. Da li bi pege, na primer, trebalo smatrati prepoznatljivim znakom?

Žao mi je što to moram da kažem, s istorijske tačke gledišta, nova oblast biometrije – prikupljanje podataka o ponašanju ili psihologiji pojedinca – može u velikoj meri slediti metode koje su joj prethodile. Ona će biti osuđena na propast zato što će nagomilati toliko mnogo informacija o aktuelnim mehanizmima kodiranja, registrovanja i prikupljanja da će sami biometrijski podaci postati sekundarni.

Proces prikupljanja i naručivanja ogromne mase podataka oduzima više energije nego što oni koji su stvorili mehanizme registracije uopšte mogu da shvate. Akumulacija biometrijskih podataka će postati žrtva iste one greške koja je rezultirala ogromnom gomilom papira u arhivama španskog kralja Filipa koji je, na kraju šesnaestog veka, želeo da utvrdi identitet svakog ko je emigrirao u Novi svet da bi spečio potomstvo Jevreja, Arapa, osuđenih jeretika, odbeglih sveštenika i dužnika u tome da lutaju preko Atlantika kako bi započeli nov život. Pa ipak, to je bilo upravo ono što su uradili. Svi podaci izloženi su riziku da se pretvore u birokratsku fantaziju u kojoj se već uskladištena informacija koristi da obezbedi kategorije autentičnosti za novu informaciju.

Birokratiji je takođe potrebno da prikuplja podatke kako bi opravdala svrhu svog postojanja.

Da, i to samo zato da bi opravdali validnost podataka koje su već prikupili. Upravo se to desilo sa lošom arhivom kralja Filipa; svi koji su krenuli u Novi svet prijavili su se s lažnim dokumentima. U jednom trenutku, pisar u španskom sudu shvatio je da imaju na desetine hiljada ličnih datoteka, ali da su dokumenti u njima falsifikovani. Ne tvrdim da će svi biometrijski podaci završiti na kraju kao falsifikati, već da je tu postojala sklonost ka ogromnoj količini prikupljenih podataka koja formira kvazi-samostalne fantazije o svetu u kojem je sve što je registrovano zapravo institucionalno.

Da li vi onda smatrate da je odnos između zvanične identifikacije i nečijeg ličnog identiteta nešto što u velikoj meri prethodi modernoj eri?

Iskreno rečeno, reč identitet mi zadaje glavobolju. Taj termin je problematičan zato što ima tri duboko različite upotrebe ili značenja. Identitas, srednjevekovna reč, odnosi se na Sveto Trojstvo i na veoma komplikovanu teološku debatu o istovetnosti veoma različitih principa unutar trojstva. Identitet u isti mah označava moju definiciju vlastite ličnosti u prvom licu – „Ja sam X.“ Ona se, međutim, koristi da označi i imenuje nekog drugog – „Ti si X“, što ima sasvim drugo značenje. Konačno, identitet se koristi da opiše privrženost osobe grupi, kolektivu. Ova tri različita značenja magično se spajaju u jedno kad koristimo termin ne izuzimajući jedno od njih. To je imenični trik. Dakle, od samog početka termin identitas već upućuje na reprodukciju, udvostručavanje, razmnožavanje nečega unutar različitih medija. Ne odnosi se na pojedinačni ili suštinski princip, već naprotiv. Polemičnije obojeni pasusi u mojoj knjizi govore o insistiranju na tome da bi trebalo da zamenimo koncept identiteta za proces identifikacije, koji podrazumeva višestruke protagoniste. Sam identitet nema protagoniste; on predstavlja nešto što može da se dočara u celini. On je više poput oblaka nego pojam s kojim se nešto može uraditi.

Moram da priznam da je, uprkos tome što sam istoričar koji proučava petnaesti i šesnaesti vek, način na koji posmatram moj materijal takav da me upućuje na informacije iz sveta u kojem živim. Skloni smo tome da se pretvaramo da su predmoderni ljudi bili jednostavne osobe s jednostavnim identitetom koji nisu morali da se bore ni s jednim od problema koje pripisujemo modernom dobu. Mi, međutim, imamo obavezu da materijal koji pronađemo u arhivama tretiramo na intelektualno odgovoran način i da ga ne razdvajamo potpuno od modernog doba ili predmodernog izgubljenog sveta.

Posmatrajući te kompleksne oblike identifikacije, izgleda kao da u Vašoj knjizi nastojite da izazovete predstavu da su predmoderni ljudi bili na neki način „autentičniji“ od onih iz renesanse i modernih vremena.

Ono na šta se fokusiram jeste stepen u kom su ljudi bili sposobni da zamisle sopstvenu transformaciju, jer su identifikacioni dokumenti nešto što nas transformiše. Kad smo opisani i registrovani, takođe smo i transformisani, i to ne samo metaforički rečeno. Fizički opisi ljudi koji su bili regrutovani za vojnu obavezu, ili koji su bili zarobljeni i držani kao robovi, čine jedan od najstarijih registara koji imamo. Ti ljudi su bili transformisani tako što su bili identifikovani i opisani, u najdoslovnijem smislu te reči.

Budući sam studirao i istoriju umetnosti i da sam učio o „otkriću“ subjektiviteta u renesansnoj Italiji, otkriće da srednjevekovni ljudi nisu verovali da je portret identičan portretisanoj osobi predstavljalo je pravo otkrovenje. Portet je uvek shvatan kao maska, nešto vešto izrađeno što je moglo predstavljati samo tajnu, unutarnju auru individue naslikane na portretu. Tako predstava primordijalne autentičnosti i identiteta u srećnom predmodernom svetu nema prosto analitičku vrednost. Ona je možda atraktivna, ali nam ne pomaže da objasnimo bilo šta.

U kojoj meri je vašu zainteresovanost za procese identifikacije kod srednjevekovnih i renesansnih ljudi uobličio život u svetu posle 9. septembra?

Aktuelna politička klima je svakako uticala na način na koji razmišljam o identifikaciji, ali sam prvi nacrt ove knjige napisao krajem leta 1999. U januaru 2001. vodio sam dugačak intervju u štabovima švajcarske federalne policije s grupom stručnjaka odgovornih za dizajniranje tada novog švajcarskog pasoša koji je nemoguće falsifikovati. Stručnjaci su mi objasnili da su prvi put bili spremni da uključe čip integrisan s vlasnikovim biometrijskim podacima. Nakon 11. septembra, sva istraživanja o biometrijskim podacima, koja su pokrenule kompanije za kreditne kartice, postala su opravdana novom teorističkom pretnjom. Pa ipak, sva tehnologija je postojala i pre toga.

Kad sam upitao zašto je sve to neophodno, objasnili su mi to pričom o ženi iz Kenije koja se spremala da se uda za Švajcarca. Putovala je iz Mombase u Cirih da bi dobila nov, autentičan, originalan švajcarski pasoš. Nakon što je dobila pasoš, stavila ga je u kovertu i poslala ga sestri u Mombasu, koja je bila potpuno iste visine i godina kao i ona. Sestra bi tako mogla neometano da uđe u Švajcarsku zato što bi se pasoš smatrao autentičnim i validnim. Švjacarska policija je to nazvala primerom problema falsifikovanja i to je razlog zbog kog su želeli da svi pasoši nose biometrijske podatke.

Važno je to da je preteća slika nevidljivog autsajdera upotrebljena da bi opravdala navodno moćnu napravu za registraciju i kontrolu svih građana u cilju raspoznavanja onih dobrih od onih loših. To su priče koje zvuče poznato jer ih slušamo gotovo petsto godina. Naravno, to je evropska perspektiva jer smo imali strožije obaveze da nas država registruje i da nosimo pasoše i lične karte u poslednjih petsto godina. Pa ipak, razumljivo je da je u kontekstu istorije pasoša, biometrijski model samo nova verzija vekovnog jaza između osobe i dokumenta koji mora da reprezentuje, reprodukuje i renaturalizuje građanina. Naša potčinjenost nepoznatim mehanizmima birokratije je veoma stari princip, ali to je princip prema kom su procedure izdavanja pasoša i identifikacionih dokumenata funkcionisale od šesnaestog i sedamnaestog veka.

Intervju je objavljen kao deo Kabinetovog doprinosa izložbi savremene umetnosti dokumenta 12 magazins, kolektivnom svetskom uredničkom projektu koji povezuje preko sedamdeset novina i onlajn časopisa, kao i druge medije.

Valentin Grebner je pisao o prizorima ekstremnog nasilja (Defaced: The Visual Culture of Violence in the Middle Ages, Zone Books, 2005), i o poklonima i korupciji (Liquid Assets, Dangerous Gifts, University Pennsyvania Press, 2002). Predaje srednjevekovnu i renesansnu istoriju na Univerzitetu Lucern, Švajcarska, i danas radi na komodifikaciji ljudskih tela i delova tela i renesansnoj Evropi i u dvadeset prvom veku.

Dejvid Serlin je saradnik profesor komunikacije i naučnih studija na Univerzitetu Kalifornija, San Dijego, i urednik Kabineta. On je autor dela Replaceable You: Engineering the Body in Postwar America, University of Chicago Press, 2004.

Prevod sa engleskog Milana Đurašinov

Cabinet Magazine, leto 2006.