Аутор: Васо Глушац
Страна: 78
► Остали детаљи

Највјеродостојнији свједоци о етничкој припадности становништва средњовјековне босанске државе, јесу повеље босанских владара и властеле, настале на подручју средњовјековне босанске државе. Таквих извора је мало сачувано па представљају непроцјењиву драгоцјеност за историчаре.

Приликом анализе домаћих извора, требамо пазити у које вријеме и на којој територији су настали. Знамо да се босанска држава постепено ширила из свога језгра које је обухватало територију између Сарајева и Зенице, прикључујући себи сусједне географско-управне територије. Прије него ће ући у границе државе Котроманића, на тим територијама настајали су извори који су говорили о етничком идентитету становништву тих подручја. Са друге стране, имамо и изворе који су настајали на тим територијама, у вријеме када су оне биле инкорпориране у босанску државу. На све ово треба да обратимо пажњу, како би боље анализирали и разумјели домаће изворе.

Најстарији домаћи извор који говори о етничком идентитету босанског становништва, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужни Далмацију, а на запад се није простирала даље од изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250).[1] Наиме у три банове повеље, писане 1234-1240[2], 1240[3] и 1249,[4] као његови поданици спомињу се Срби. Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако: Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном.[5]

Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу, мора и да одговара пред баном. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани романски становници у словенској близини. Исто тако Дубровчани су у својим латинским повељама име Србин преводили као Sclavus.

Прије ових повеља бана Нинослава, Стефан Немањић у вријеме док је још био велики жупан, у једној својој повељи упућеној Дубровчанима њих назива Власима а своје поданике Србима: са не емле Срблин Влаха без суда, а у дубровачкој латинској повељи тај дио гласи Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio (Влах=Raguseus).[6]

Треба имати на уму да је Хум тада био под Немањићима, па је тако ова повеље Стефана Немањића и извор за етнички идентитет Хумљана у првој половини XIII вијека. У вријеме Немањића поред назива Хумљани за народ, чији корјен није етнички него регионални, у Хуму у то доба живе Срби и Власи. Ти Власи су могли бити сточари или трговци романског или неког другог етничког поријекла, као и србизовани старосједиоци или Срби који су се професионално бавили сточарством.

Слични односи између Дубровника и Срба били су и за вријеме цара Душана, па тако у једној својој хрисовуљи Дубровчанима цар Душан пише: И кад тужи Латин Србина да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин кад тужи Латина да му даје сведоке половину Срба а половину Латина[7]

Ово показује један континуитет у дипломатским односима српских држава средњег вијека са Дубровником, јер како видимо почев од Стефана Првовјенчаног, преко бана Нинослава, до цара Душана а и послије њега, постојао је сличан дипломатски образац. Занимљиво је да бан Нинослав у својим повељама, владаре из куће Немањића назива рашким краљевима, што се може објаснити тиме да своје поданике назива Србима.[8] Треба имати и на уму да се Нинослав обраћа римокатоличком Дубровнику, а у латинским изворима римокатоличких земаља преовлађује тај назив за српску државу.[9] Тако у једној латинској повељи насталој у Котору јануара 1186. године, Стефан Немања се назива iupani Rasse.[10]....