Аутор: Драган Стојановић
Страна: 267
► Остали детаљи

Поверење у Богородицу

У тешким временима, која велики број људи преживљава с горчином, страхом или озлојеђеношћу у души, трагање за лепотом у књижњевним делима или већ и само покретање питања о лепоти појединих бића у њима или лепоти постојања као таквог, уме да изазове негодовање, отпор, чуђење, па понекад чак и гнев. Као да је неумесно или можда и увредљиво говорити о таквим стварима док се наоколо срећу махом људи несрећни и осујећени. Иза оваквог става не стоји нека ’логика’, али стоји одређени афективни набој.

Будући да се у већини дела која се овде анализирају пажња усмерава управо ка феноменима какви су лепота, срећа (остварена и неостварена, која јесте или би могла бити у вези с лепотом), затим повољна могућност, као контраст неповољној, барем исто онолико колико је неповољна контраст повољној, најзад лепота у светлости трагике, као деривација стваралачке замисли по којој се трагика указује у светлости лепоте – биће допуштено да се помене да су сва времена, колико људи памте, увек била довољно тешка и испуњена несрећама и страхотама свих врста, да се већ сама чињеница да уметност, упркос томе, ипак постоји, може видети као својеврсна победа над тим и таквим околностима.

САДРЖАЈ

Предговор, 5

1.
Између астралног и сакралног, 15
Santa Maria della Salute Лазе Костића

Поверење у Богородицу, 67
Четврти канон Ивана В. Лалића

2.
Јас живота и јас смрти, 127
Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице

С ким разговара Андрићев Гоја?, 157

Фуга Црњанског, 167
Код Хиперборејаца

Сенијина лепота, 211
Понорница Скендера Куленовића

3.
Уметност романа, 261

Белешка о писцу, 265



Из Предговора

Марсел Пруст је, кажу, замишљао идеалну читаочеву несаницу која би омогућавала да се његов роман У трагању за изгубљеним временом прочита одједном, без прекидања и попуштања пажње, а да ствар буде још боља, само то дело не би при томе било подељено ни на пасусе, а камоли на поглавља или књиге, такод да би свих тих неколико хиљада страница требало да буду упијене као једна једина, додуше разуђена смисано јединица. Пруст је сањарио – не без свакога разлога – о великој истрајоности и издржљивости у бдењу, посвећеном читању.

Не мора се сваки писац носити оваквим мислима, илити на овакав начин замишљати немогуће. Али, већ у самом чину писања, штавише већ у самој намери да се језички изгради неки сложен фикционални свет као да се, несвесно, полусвесно, некад, ето, и сасвим јасно подразумева да би неограничена и ничим неремећана читаочева несаница била пожељна. У ствари, несаница је, по правилу, стање нежељено, однекуд наметнуто, можда и болесно – човек са многих разлога жели да се склони у Морфејево царство. Намермна будност, хотимично неспавање, то је бдење, вигилија. У њој се, онда, све очекивати да ће бити постигута она потпуна читаочева удресређеност, какава је потребна сваком великом књижевном делу. Зар Ибн Араби, са својим бескрајним Меканским пророчанствима, није могао или чак морао прижељкивати нешто слично? Или Фирдуси? Или Датне. Или Херман Броџ, писац Вергилијеве смрти, док је рамишљао шта је прижељкивао сам Вергилије...