Знам ја то јер сам Србин. Али Србин што је царство најверније служио и царству веран био, исто као што су ми и преци били. И ја сам међу њима прави пас аустријски био и остао, срећан јер царске цокуле носим, фелдвебелом ме зову и можда, ако добар и послушан будем, и наградно одсуство добијем, а са њим и три месеца школе официрске, што је унапређење о коме сам само могао да сањам.
То што сам желео, то сам и добио. Пушку, књигу, прекоманду, официрску-обавештајну школи, наводни санаторијум – у коме никада нисам био, затим, чизме официрске, две звезде на оковратнику, фронт, бој, заробљеништво и увлачење у непријатељске редове.
[…]
Јер ја, Србин, аустроугарски официр, који на своју земљу иде, у сваком моменту см знао ко сам, шта сам, чији сам и за кога радим. Војник сам био, војник сам остао. У души својој, однос према држави за коју сам ратовао није се битно променио. Остао је исти. Једном Аустријанац, увек Аустријанац. Једном слуга, увек слуга. Једном издајник, увек издајник. Једном проклетник, увек проклетник. Тако је од када је света и века. И ништа, ама баш ништа, не може то променити. – из Романа