Аутор: Архимандрит Јован Радосављевић
Страна: 296
► Остали детаљи

Prvu novozavetnu jevanđelsku propoved počeo je Gospod Isus Hristos kao načalopastir rečima: „Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko“ (Mat. 3,2). Tim jevanđelskim rečima Spasitelj počinje Svoju propoved svakako zato što pokajno srce čovekovo postaje Duhom Svetim pomilovano i očišćeno od mraka svih grehova i krivica, i postaje sposobno da se približi Gospodu i da razume svaku NJegovu jevanđelsku besedu i svaku pouku NJegovu, počev od one prve o pokajanju…


Arhimandrit Jovan (Radosavljević), O CRKVI

Danas u čitavom hrišćanskom svetu postoje mnoge zajednice koje sebe nazivaju crkvom, iako među njima postoje manje ili veće razlike. Međutim, prava Crkva može biti samo ona koja istorijski potiče od Gospoda Isusa Hrista i apostola, koja ima neizmenjeno Hristovo i apostolsko učenje. Takva Crkva ima svoju jerarhiju, svete Tajne i blagodat Svetoga Duha. Osim toga, ona ima u sebi svetost i svetitelje. Jednom rečju: Crkva Hristova je jedna, sveta, saborna i apostolska. Dakle, to je i takva je naša Pravoslavna Crkva kao organizacija i ustanova, "stub i tvrđava istine" (Tim. 3, 15), živi i životvorni božanski organizam, kao što i kaže u svetom Jevanđelju Sam Gospod Isus Hristos apostolu Petru..."Sazidaću Crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati" (Mat. 16, 13-19). Neće je nadvladati, jer je ona po apostolu Pavlu Telo Hristovo i blagodatno Carstvo Božje ovde na zemlji (Ef. 1, 22-23). Crkva je, figurativno rečeno, bogočovečanski organizam - ima svoje udove i članove od kojih se sastoji, i ima jednu glavu koja komanduje svim udovima, tako se i obezglavljeno čovečanstvo verom kroz Crkvu ovozglavi Gospodom Isusom Hristom. Jer, udovi i članovi Crkve kao Tela Hristovog jesu svi verujući kršteni u Gospoda Hrista hrišćani, koji kao bogočovečanski organizam imaju jednu glavu - Gospoda Hrista. Dakle, svi pokajani i verom i krštenjem sjedinjeni članovi cele Crkve, "kao izbor Gospodnji" zajedno sa Glavom svojom stajaće s desne strane Svete Trojice - jer gde je glava tu je i telo.

Crkva je jedna, ali je mi ljudi ipak, delimo na nebesku i zemaljsku. U nebeskoj Crkvi nema greha, nema nevolje, bolesti i uzdisanja. Zato je ona toržestvujuća Crkva, gde se sa toržestvom večno slavi Bog. U zemaljskoj Crkvi, pak, dosađuju i greh, i bolest, i razne nevolje i pakosti ljudske i satanske zajedno sa smrću. Zato je ona vojujuća Crkva, koja se u ovom svetu bori sa satanom i zlom u svetu ispod neba. Ona ima zadatak u ovom svetu propisan od svog Osnivača Gospoda Hrista, da sve ljude kroz veru i krštenje i vrline uči, poziva i vodi u Carstvo Nebesko. Kao što i kaže i Sam Spasitelj Hristos: "Ko uzveruje i krsti se spasen biće, a ko ne uzveruje i ne krsti se osuđen biće" (Mar. 16, 15-16).

Dakle, hrišćani se spasavaju samo u Crkvi i kroz Crkvu, i to verom, svetim Tajnama i svetim vrlinama. Zato je Crkva još nazvana: Blagodatno Carstvo Božje na zemlji, jer kroz nju primamo blagodat Božju kojom se spasavamo.


Za sve ovo potreban nam je hram Božji, ili kako mi obično kažemo Carstvo Hristovo. Istina, i nebesa se nazivaju dom Božji, i telo odnosno srce verujućih ljudi naziva se dom Božji. Tamo gde je Bog tamo je i dom Božji. Ali mi ovde hoćemo da govorimo o svetom hramu. Hram je najsvetije mesto na zemlji. Iako se Bogu možemo moliti svuda i na svakom mestu, ipak su potrebna mesta za religiozne potrebe vernih i za bogosluženje. Takvo bogoslužbeno mesto na kome je Hristos učio verujući narod do osnivanja svete Evharistije bio je Jerusalimski hram. Posle Tajne večere kada je Hristos ustanovio svetu Evharistiju, to jest svetu Tajnu Pričešća, hrišćani su se sakupljali na molitvu i svetu Evharistiju po privatnim kućama, gde se propovedala i reč Božja.

Kada su osnovane hrišćanske opštine, podizani su onda i posebni hramovi, kao što je hram u Antiohiji o kome se govori u Delima apostolskim (Del. ap. 11, 26). U prva tri veka za vreme gonjenja, hrišćani su se sakupljali na molitvu po pećinama i katakombama, kao i na grobovima mučenika i drugim skrovitim mestima. Sveti Dionisije Aleksandrijski kaže: "Svako mesto kuda nas nevolja šalje, polje, pustinja, lađa, staja, zatvor, služi nam umesto hrama."

U trećem veku, kada je prestajalo gonjenje, podizani su mnogi hrišćanski hramovi. O tome govore tadašnji hrišćani žaleći se da im neznabošci razaraju hramove. To se isto vidi i iz Edikta (3. febr. 303.) cara Dioklecijana (284-312), kojim naređuje da se hrišćanski hramovi zatvore i razore. Car Galijen (260-268) ukida gonjenje i vraća hrišćanima hramove da ih ponovo sagrade.


Kada je Car Konstantin, pobedivši Maksencija, svojim Ediktom 313. godine dao hrišćanima konačno slobodu, počeli su se graditi mnogi lepi hramovi. I još u tu svrhu koristile su se carske dvorane za suđenje zvane bazilike (vasilike). Sam car Konstantin podigao je mnoge hramove širom rimskog carstva u Jerusalimu, Vitlejemu, Carigradu, Rimu i mnogim drugim mestima. Pored hramova podizani su zvonici, kapele, groblja, koji su kao sveta mesta služili za bogoslužbene potrebe.

Tako možemo reći da je hram, Božji dom, ili crkva, sveto mesto gde se verni hrišćani sakupljaju radi bogosluženja; radi slavljenja i veličanja Boga, i gde se savršava najsvetija žrtva Hristova, sveta Evharistija, da bi kroz nju verni mogli biti učesnici svetih i spasonosnih istina i darova koji im se daju od Gospoda Hrista u NJegovoj Crkvi.

Hram ili crkva zove se grčki kiriakon (kiriaki), otuda nemački Kirche i crkvenoslovenski cerkov, srpski crkva, latinski dominikum, (domus, dominika) što znači kuća Gospodnja, dom Gospodnji; od grčkog Eklisija je francuski L' eglise, i tako dalje.

Crkve podignute u hrišćanskim grobljima, na grobovima mučenika, zvale su se martirija. To je Božji dom gde se verni skupljaju radi prinošenja žrtve i na molitvu na grobu mučenika, koji je svojom krvlju posvedočio svoju veru i ljubav prema Bogu. Takvih ima mnogo - Crkva počiva na kostima mučenika.

Crkva nam je potrebna od rođenja do smrti. U Crkvi se kroz veru i krštenje duhovno rađamo. U Crkvi se kajemo za grehe svoje i ispovedamo. U Crkvi kroz sveto Pričešće primamo telo i krv Gospoda Isusa Hrista, NJime se duhovno hranimo, obožavamo i osvećujemo sjedinjujući se sa samim Gospodom. U Crkvi se mladenci venčavaju i kroz tu svetu Tajnu primaju blagoslov Božji za srećan brak i porod. U Crkvi uz molitvu za zdravlje režemo slavski kolač i prinosimo ga u čast svetitelja koga slavimo Bogu, da ga kao našu žrtvu primi u svoj nadnebeski žrtvenik. U Crkvi kad smo bolesni mi ili neko od srodnika, molimo se Bogu za zdravlje. Kad nas Bog pozove sa ovog sveta, i tada nas donose u crkvu srodnici i prijatelji, da nas sa Crkvom i molitvom isprate sa ovoga sveta Bogu. Blago onom ko se kroz veru i Crkvu svoju svetu trudio da bude ugodan Bogu, taj će se spasti.


Zato u sveti hram treba da idemo što češće da se molimo. Jedan veliki svetitelj kaže: " U crkvu ulazi kao u nebo, i u njoj ne govori i ne misli ni o čemu zemaljskom. Kad si u crkvi ne bludi i ne lutaj umom, jer oni koji stoje pred carem ne smeju se, niti razgovaraju, niti rasejavaju umom. Vreme provedeno u hramu na bogosluženju, najbolje je iskorišćeno. Izlazeći iz hrama sa molitve svi smo jedni drugima nekako svetliji, svečaniji i miliji. Jer nas ne čini boljim i lepšim briga o telu, nego briga o duši. Ništa nije tako vredno kao lepota duše ispunjene dobrodeteljima kao što je čednost, krotost, smernost, strah Božji i druge dobrodetelji. Zato se postarajmo da u sebe što pre uselimo ovu duhovnu lepotu."

Ko se trudi i revnuje da molitveno, bez lenjosti provodi vreme u svetom hramu, kad ga uznemirava kakva tuga, nevolja i briga, ona se tu u svetom hramu odgoni, gasi i brzo nestaje. Međutim, sa mnogoljudnih trgova, utakmica, priredaba, kafana i kafića, kao i drugih sličnih skupova, svako se kući vraća duševno prazan, opterećen mnogim brigama, neraspoloženjem i raznim duševnim pa i telesnim boljkama. Zato, ako bi ti postojano i često provodio vreme u svetom hramu na bogosluženju, onda bi sigurno skinuo sa sebe to zlo koje si dobio na drugim skupovima. I opet, ako budeš bežao odavde iz svetog hrama, onda ćeš sigurno i ona dobra koja si stekao rastočiti i izgubiti, veli sveti Jovan Zlatousti, svetitelj koji je sastavio najsvetije naše bogosluženje, svetu Liturgiju.

Duhovnu obnovu svaki iskreno verujući čovek počinje u svetom hramu. Zato su naši preci sveti i pravedni, veliki i mali, zidali Bogu hramove u obliku naših manastira i crkava, pa se u njima Bogu molili i nama ih kao svom potomstvu u amanet ostavili.

U poslednje vreme naš je narod te svoje svetinje zapustio, zaboravio, pa čak mnoge obesvetio i porušio. Sad je došlo vreme da se sa mnogim nevoljama, vraćamo sebi i svojim svetim hramovima i obnavljamo ih. Svaka obnova i čoveka i naroda počinje sa duhovnim obnavljanjem, i to od kuće Božje; od doma i hrama Božjeg, pa je tako počelo i kod nas. Mnogi su se nekršteni krstili, mnogi su se nevenčani venčali. A onda su sa svojim arhijerejima, svi zajedno i sveštenici i monasi i narod već nekoliko godina intenzivno počeli svoju obnovu, poput predaka sa zidanjem i obnavljanjem crkava i manastira....