Аутор: Пол Лафарг
Страна: 121
► Остали детаљи

„Спис Право на лењост је био публицистички успех. Пре 1917. године ни једно друштвено-револуционарно дело, осим Манифеста комунистичке партије, није преведено на толико језика. Извештаји од Русије до Шпаније доказују колико често је ова брошура била повод за жустре расправе на радничким скуповима. Осим тога, признање се ширило далеко изван пролетерског табора. Буржоаски аутори, који иначе не би писали рецензије о социјалистичкој литератури, хвалили су Лафаргову „бриљантну парадоксалност“. Љутити спис је посејао темељну сумњу по политичким рововима. У Источном блоку су га бирократе држале под кључем у орману с отровом, да не би угрозио социјалистички морал.

Прошло је више деценија, перипетије и дела старог радничког покрета одавно су постали историја, када је књижица доживела другу младост. Сада је похвала лењости постала популарна, уклапала се у субкултуру и рекламне спотове, у герилу забаве и друштво забаве у исти мах. Чинило се да Лафаргов приступ чини подношљивим потрошачки хедонизам и субверзију, индивидуализам и политику. Са овим новим тумачењем дошли су нови неспоразуми.

Ипак се не сме потценити колико је та теза била и остала непријатна. Подсетимо на то да је канцелар Шредер (Сцхрöдер), како износи лист Билд, свој програм мера за погоршање положаја незапослених објавио популистичком паролом: „У овој земљи нема права на лењост!“ Одједном је поново била ту, света алијанса радног морала која проповеда умереност да би боље могла да ћути о богатству. Ниједна партија, од левих до десних, не пропушта да на својим изборним плакатима опева нужност рада и да га више обећава. Али колико год да је култ жртве раширен, социјалдемократска партија има предност у историјском смислу. Она је ипак одувек била партија рада. Отуда не чуди што јој је Право на лењост од почетка било трн у оку. Црвене посланике који су настојали да буржоаски табор увере у то да осмочасовни радни дан не значи одмах пропаст света, није посебно забављала тврдња да би права мера био трочасовни радни дан. Вероватно треба захвалити Лафарговом истакнутом положају унутар покрета што је уопште дошло до објављивања књиге. Биће да су опроштена „претеривања“ ватреног полемичара. А Енгелс Едуард Бернштајн (Е. Е. Бернстеин) је ипак упозоравао да се дело не преводи на немачки: „Чувајте се, и Французима је чак било местимично прејако!“ Сходно томе, немачки издавачи су сматрали за потребно да се у предговору формално извине за необични тон списа. Памфлет је недвосмислено представљан пре као кабаретска нумера, него као теза коју треба озбиљно схватити и тако је пригушиван: намера аутора свакако није била да другове после паузе за ручак забави добром фарсом, пре него што пређу на актуелни дневни ред.“ …

„… На први поглед би се дакле могло помислити да се филм брзо одмотао уназад у Лафаргово време. Али утисак вара. Ако Право на лењост читамо имајући у виду садашњу ситуацију, онда суштинске разлике постају очигледне. Ми данас не доживљавамо цикличну кризу хиперпродукције, већ јединствену ситуацију: додатна вредност је из индустријске производње побегла у фиктивни капитал. Главни извор увећања новца нису више челик и угаљ, није ни хигх-тецх, него „финансијски продукти“, што значи: дугови. Становништво зависно од плате релевантно је још само уколико може да се задужује и може да плаћа цех банкама и државама. Остали су управо сувишни. Тако су у постиндустријским земљама продуктивни послови постали толико ретки да, како пише магазин милионера, Форбс, „шансе за успех радничке класе сведене су на каријере о којима се највише машта – на каријеру у забави, спорту или сувише често у криминалу.“ Пошто нема перспективе, остаје још само брзо, предаторско отимање у садашњем времену. Ту се банкар не понаша другачије од енглеских пљачкаша. Данас фали прави Лафаргов адресат: раднички покрет (који би он радо видео као анти-раднички покрет) клинички је мртав, побеђен и расут на класном бојном пољу. То у првом реду значи да је капитал препуштен сам себи, без друштвених против-снага које би могле да обуздају његове тенденције камиказе.

Намера коју је Лафарг следио својом сатиром постала је најзад сувишна. Не треба више да негодујемо против „морала и социјалних поука које је посејала владајућа класа“: владајућа класа је сама порушила своје моралне стандарде. Оно што је посејала последњих деценија су безобзирни егоизам, порицање општег добра, презирање продуктивног рада у корист брзог згртања новца, корупција, утаја пореза, слепило у односу на будућност и изванредна мера некомпетентности и глупости. Сада је забринута за жетву.

Резултат је разантан пораст демотивације. Галупов индекс ангажованости за 2011. годину овако о томе извештава: „Резултати су застрашујући. По њима је тек 13% радника у Немачкој емоционално везано за свог послодавца. Већина (66%) је само незнатно везана и обавља дужност по пропису. А читавих 21% не осећа чак никакву емоционалну везу са радним местом. Другим речима, те колеге мрзе свој посао и активно раде против интереса предузећа“ – занимљив избор речи: демотивисани се не жигошу као „лењи“, они „активно раде“ и управо је то неприхватљиво. Као што категорија рад више не ваља за описивање позитивног учешћа у систему, лењост више није одговарајући назив за непокорност. Да бисмо актуелизовали Лафарга, морамо рад да заменимо са зависност а лењост са демотивисаност. Зависник, па и онај зависан од рада, пати од тромости, одвикавање стално помера за сутра, лењо клизи низ тобоган свакодневице. Насупрот томе, демотивисаност захтева пуну меру снаге отпора и одлучности. Потребна је, на пример, нова врста самодисциплине да се не одговори на захтеве компјутера „у реалном времену“ и да се на електронску пошту не одговори неколико дана. Демотивисаност је процес одвезивања, дистанцирање од претходно монтираних циљева који хоће да нас покрену.

Лафарг је нашу епоху сасвим адекватно назвао по карактеру њене производње: доба фалсификовања. Не фалсификују се само поједини производи, већ првенствено побуде које се пласирају за друштвену репродукцију. Чудно је само што фалсификована мотивација још може да оперише. Зато је нужно једном снажно исмејати маничне финансијске игре, заглупљујући неразумљив говор менаџмента, глупе изборне кампање, циничне медијске хигхлигхтс, омамљујући културни живот, циљно вођена оптимирања учинка, веровање становништва преживара. Утолико Лафаргов импулс, упркос свим превазиђеним аргументима, остаје савремен. И данас је, као и онда, реч о томе да се сломи идентификација са механизмима који нас мељу. И данас се као и онда поставља питање: како желимо да живимо? И шта нас у томе спречава? Из ћорсокака садашњости не може се више извести никаква утопистичка перспектива. Утолико снажнија остаје жеља да се дâ „слободног маха људским страстима“.“

Гијом Паоли, „Против озбиљности живота“, поговор Праву на лењост.