Аутор: Свети Теофан Затворник
Страна: 96
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije

ДУХ ЗАПАДНЕ НАУКЕ

Крајем петог и почетком шестог века незнабоштво је сишло са позорнице тада познатог света. Тада је у свему завладао нови поредак. Човечанство је у њему налазило разрешење свих недоумица, задовољење свих потреба и спокојство.

Шта је требало чинити? Свакако развијати се и расти под утицајем божанских препорађајућих сила или се све више и више трудити на њиховом продору у масу, усмеравајући сву своју снагу само на то да им се да више простора или, да тако кажемо, поравнавати пут за њихов пролазак.

На Истоку је управо тако и било и тако је све до дана данашњег, без обзира на спољашњу неуређеност, невоље и угњетавања. Под не баш допадљивом спољашњошћу Исток верно чува драгоцени дар Божији, дар којим блиста његов унутрашњи живот. Од њега су здрава и неповређена начела новог живота и до нас стигла, благотворно деловала и делују све до сада на њима својствен начин.

Тако је у почетку било и на Западу, али се он касније удаљио од свог призвања. Дух превласти и гордости, што је начело старог незнабожачког живота на Истоку, овладао је римским владикама а затим мало-помало привукао сродне себи и остале стихије незнабоштва, које се у прах претварало, и оно је почело поново да оживљава. У почетку су у школама, под видом

изучавања језика, упознавали омладину са остацима писмености Грчке и Рима, али су заједно с тим у њихова срца уливали отров испразног размишљања, самовоље и изопачене чулности. Поколењу васпитаном на такав начин, у зрелим годинама, био је потребан управо такав живот и почели су га водити. Из Италије се тај отров разлио по читавој Немачкој, Франачкој и Бнглеској. Настало је друштво хуманиста, које је кроз књижевност и школе почело да уводи начела старог незнабожачког образовања са свом њиховом изопаченошћу, гордошћу и самовољом и с њима нераздвојивим непријатељством према хришћанству и Христу Спаситељу. Та начела су тако увођена свуда и у све: у науку, уметност, лични, породични и друштвени живот. Такво учење и такав живот ласкали су исквареној природи човека те су се људима допали и били прихваћени. Божанску истину и правила живота која су до тада била на снази неки су у потпуности одбацили, а неки су их се придржавали само кад је реч о спољашњој форми. Смелији су подизали глас, тражећи нови поредак, и он је почео да улази на велика врата.

И ето, управо то се назива велелепним именом препорода! У суштини, то је одбацивање начина обновљења, који је установио Господ Исус Христос, с изазивањем непријатељства према њему и покушај самосталног обновљења и усавршавања себе самога кроз развијање

распадљивих стихија пале људске природе, наравно по слици и у духу незнабоштва у коме су деловали свом силом. Ово није преувеличавање нити осуда! По плодовима њиховим познаћете их. Погледајте како се узбунише народи и људи узалуд устају на Господа и на Христа Његовог (Пс. 2, 1-2).

Након усвојења умом и срцем нових незнабожачких начела, ранији хришћански начин живота постао је ограничавајући. Требало је збацити те окове. Реформације је начинила први корак (понајвише у односу на спољашњост) из, може бити, наизглед доброг повода, а то је освета Риму који је први дао подстицај кретању ка иновацијама. Реформацијом изазвана слобода мишљења срушила је и унутрашњу ограду која се формирала исповедањем. Њена кћер, слободоумље, пренела је у тамошњи свет и друштво након моралних правила и обичаја, након поретка живота и задовољстава и сав начин мишљења који је био на снази у незнабожачком свету до доласка Христа Спаситеља. Тако су се поновиле све незнабожачке заблуде, само у другом облику и другим речима: појавили су се дуалисти,

пантеисти, материјалисти, сензуалисти, скептици, атеисти и истиснули истину Божију из области људског знања. И чиме се завршио тај покрет? Завршио се тиме што су обожили разум и слободу и, под видом паганских богова и

богиња, унели у храмове своје идоле ради свенародног поштовања. Ето шта је, чему стреми и чиме се завршава тамошњи препород! Не кажем да тамо није било ничег доброг (јер како би се другачије одржавао тамошњи свет?), већ да је његов општи дух управо такав. У ово нас опипљиво уверава то што свако ко се дотакне њиховог образовања, макар крајичком усана, одмах почиње да се буни против Господа и Његовог светог поретка.

Још једном понављам да и код њих има доброга, али општи дух је тамо управо дух хладноће према Богом утврђеном поретку, дух противљења и побуне против тог поретка. И ако непромишљено кренемо њиховим широким путем, онда ће се неизбежно и нама догодити исто што и њима. Нека нас Господ сачува од тог зла! Није Господ благоизволео да идемо иза других да би смо, слично њима, падали у јаме, ископане њиховом заблудом. Бдите да пе паднете у напаст, заповеда Господ и додаје: А што вама Говорим, свима Говорим: Стражите! (Мт. 26, 41. Мк. 13, 37). Јавно и тајно, кроз писменост и директан додир већ нам долазе учења и поретци туђег нам по духу начина живота; понекад се чују позиви да се остави старо и уведе ново, а можда већ има покушаја да се то и уради. Ако лакомислено почнемо да попуштамо таквима, онда ће они убрзо скренути наш живот са оног тока по коме се до сада

кретао и помакнути га из оних основа које су постављене у почетку. Шта друго да очекујемо уколико и код нас, слично као што се то ради у другим земљама, почну активно да развијају необуздану слободу мишљења и разради и предавању науке дају усмерење супротно откривеном учењу; када, на пример, почну слободно да уче да је свет настао сам од себе, по вечним законима реакције стихија, и да је у том настајању, које још увек траје, свако небеско тело, а међу њима и наша земља, пролазило и пролази огромне периоде развитка у чијем се наставку на њему појављују разноразне врсте створења, као код нас: растиње, животиње, човек; да стога нема Творца и Промислитеља, већ да све тече по природним законима и силама, за које се не зна ко их је дао; када ради снажног утискивања у умове ових нових откривења почну да све ово јавно приказују у сликама са неопходним објашњењима и тумачењима; када почну да уче да не само телесно функционисање већ и разнолика дејства душе нису ништа друго до последица хемијског сједињавања честица материје; да душа као засебна сила и не постоји, да су суд и награда и казна само машта, и томе слично; када у Историји уместо деловање старатељског Промисла о нама почну да представљају самооткривање неког скривеног духа из кога ничу и у кога се поново враћају неопходни чиниоци на попришту развитка

човечанства? Шта очекивати ако се заједно са овим допусти улазак раскоши у све слојеве друштва и ако се дозволи да завлада такав поредак живота и односа у којима не само да неће бити времена да се буде у Цркви и да се испуњавају њени исцељујући прописи, већ чак ни да се помисли на њу, поредак који ће на тај начин разјединити Цркву и њена чеда и у њих уселити хладноћу и чак одвратност према њој?

Јер ако само допустите свим овим моћним средствима да делују, брзо ће у нама угушити семе живота, живота одређеног божанским обнављајућим установљенима, и увешће нови живот са свим мраком незнања и заблуда, са свом разузданошћу својеглавости и жестином страсти (19, стр. 157-167).



САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР, 5
ПРЕДГОВОР АУТОРА
Какав треба да буде тематски зборник, 7

ИСТИНА ЈЕ ЈДНА - БОГООТКРИВЕНА
Вечна питања и њихово решење, 11
Дух западне науке, 13
Светлост истине, 18
Истина је код нас поседовање, а код њих трагање, 21
Овде је светлост велика, а тамо жалосна тама, 22
Шта божанска благодат доноси научнику, 23
Ко је наш, а ко није, 24

ПРАВОСЛАВНА МЕТАФИЗИКА, 31
Шта је то православна метафизика, 33
Метафизика и истинска философија, 39
Скица поставке православне метафизике, 40
Може ли се у науку уводити религиозни елемент, 43
О повезаности и разликама материје и сила, 44
жНемогућност редукције ствари у хемији, 46
Свака ствар има своју нематеријалну силу ("душу), 47
Душа свете и Бозија воља, 49
Зашто верујући имају право да "одуховљавају" науку, 50
Свет не може постојати без чуда, 51
Самостварање света као мехур од сапунице, 52
Самостварање света и дарвинизам - маштање у сну, 52
Противотров за Дарвиново учење, 54
Објашњење сличности човека и животиња, 54
Порекло људске душе, 57
Све на земљи се развија, 59
Циља развоја материјалног и духовног света, 59
"Морфо-генетска" законитост у телесном и духовном животу, 60
Различитост законитости материјалног и разумног света, 61

ОДНОС ПРАВОСЛАВЉА ПРЕМА НАУЦИ
Када се може живети према науци, 63
Наука и вера нису одвојене, 64
Духовно помаже бављењу науком, 65
Учење није сметња за богоугађање, 66
Може се школовати и водити духовни живот, 66
Износити духовно знање, али се не наметати, 66
Бављење науком није у супротности с духовнм животом, 67
Породица, наука, манастир, 68
Наука и духовни живот су спојиви, 68
Треба стално мислити о томе како прославити премудрост Творца, 70
Молити се против охлађења због бављења науком, 70
Како православни да чита световне књиге, 71
Не слушај лукаве природњаке, 74
Не слушај и не читај бунцања научника који су у заблуди, 74
Богооткривене истине су полазна начела науке, 75
Критеријуми истинитости и научне теорије, 76
Науке могу да прихвате истину, али је често не прихватају, 77
Знање без православља ништа је, 77
Не сматрај успешнима науке које хладе веру, 78
Немој мислити високо о свету и његовим законима, 79
Одбаци све што није у складу са духом вере, 79
Духовне ствари су узвишеније и вредније од научних, 81
Главно је Богоугађање, а научне вредности су допуна, 82
Духовне ствари су важније од науке, 82
Живи по Божијој заповести, а не по науци, 82
О односу према научном образовању, 83
Наука спасења је наука над наукама, 85