Аутор: Игуман Георгије Шестун
Страна: 506
► Остали детаљи

Предговор

Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју.

Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације?

Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању?

Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе.

У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности.

У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама.

Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу.

На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик.

Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје.

У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању.


Садржај

Предговор (М. В. Захарченко), 9
Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27

ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ
ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33
Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33
Духовно-морално обликовање човека, 33
Предмет проучавања православне педагогије, 36
Основни појмови православне педагогије, 38
Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43
Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43
Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47
Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49
Појам личности у психологији и православној педагогији, 51
Проблем личности у психологији, 51
Православно поимање личности, 54
Човеков живот као очување и развој надарености, 63
Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67
Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67
Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69
Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74
Различита одређења моралности и духовности, 74
Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81

ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86
Васпитање у светлости божанског откривења, 86
Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86
Старозаветно учење о васпитању, 89
Хришћанство и васпитање, 100
Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105
Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105
Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118
Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130
Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147
Улога руских светих у духовном животу друштва, 147
Свети митрополит Филарет Московски, 148
Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155
Свети праведни Јован Кронштатски, 164
Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169
Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије
и Европе, 186
Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186
Хеленско паганство и византијско православље, 191
Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202
Ћутање руске филозофије, 204
Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209
Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216
Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225
Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229
Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249
Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255
Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258
Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262
Самобитност руске филозофије, 278
Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279
Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279
Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290
Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30]
Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312
"Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312
Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327

ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334
Православна породица као део васељенске јерархије, 334
Духовне основе православне породице, 334
Јерархијско уређење породице, 336
Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340
Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352
Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366
Особености дечијег узраста, 366
Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371
"Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373
Прва година дететовог живота, 379
Рано детињство, 385
Зрело детињство, 388
Адолеcценција, 389
О плодовима доброг васпитања, 393
Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394
Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394
Средства исцељења од духовних болести, 401

ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408
Модел трију равни културно-образовног простора, 408
Човек у мултикултуралном свету, 408
Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске
традиције, 411
Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног
образовања), 416
Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424
Савремени проблеми садржаја образовања, 432
Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432
Духовне основе садржаја образовања, 434
Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437
Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438
Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443
Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446
Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452
Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461
Наставнички позив као духовни дар, 465
Наставнички позив, 465
Личност наставника, 467
Морални квалитети наставника, 469

Закључак, 477
Библиографија по темама, 485