Понекад је Снежанина песма налик на воштаницу која трепери у нашим медијевалним временима, као у роману Горана Петровића, и као у незаборавној антологији Милорада Панића Сурепа „Кад су завидели мртвима“. Свуда унаоколо Агарјани, а вера је неуништива, тајни пламен на брдовитом Балкану. Понекад се у њој тихује: све је наговештај. А оазе ћутања и подразумевања опстају као бисери, као свици, као јединствене илузије среће. Понекад има спорења. Никада клетве. И премда читава њена песничка авантура настоји да покаже како смо могући, поносни и неприкосновени и у условима несмитречним и световима трагикомичним, она остаје најближа сну. Као што је тако давно у још непросвећеном Тоболску Јурај Крижанић читао само једну књигу, дакако светачку, једину која му је остављена за узданицу као јединствен бревијар. Као сапутник ничим утилитаран наоко, али у основи дубоко заснован полетом за животом, за истинама које су, ипак, увек у множини.
Ова песникиња не бира, нити је на трагу Паскала. Она унапред уверена, до последњег дана, рекло би се, одана наоко немогућем: несаломљивом континуитету старинског осећања света и савремене ужурбаности и досаде глобализма. Изданак као такав. Прва задаћа живота: да траје, како би њени фанатизми и заборављени већ преци у завичају били презентни, утицајни, свевидећи овај нови свет.
Сасвим је наочит и истрајно усмерен њен поглед на ону другу страну. С времена на време чини се да тог друкчијег космоса и нема. Свакако, доказ је и те снажне усредсређености на основна метафизичка питања.
Једноставност је увек у праву. Једностраности се ваља чувати као јахача Апокалипсе.
Библија овде није читана наглас, него хорски, у себи, у првим речима које је човек изговорио и упамтио.
Духовност је овде и те како исцељитељска. Не само да нас допушта, него нас и брани и подстиче. Мисија песме је и у еуфоричном и потоњем, првом и тек препознатљивом логу спасења. Само се у нас лог римује са слогом.
Из рецензије, Драшко Ређеп