Аутор: Владимир Димитријевић
Страна: 206
► Остали детаљи

Пажљиви читаоци о непознатим књигама најчешће суде на основу садржаја. У случају „Прећутане културне историје Срба“ Владимира Димитријевића такав читалац би неизоставно поставио следеће питање: „Зашто овакав наслов, када су у књизи огледи о српским културним делатницима 20. века?“

На ово питање одговор даје историја српског народа у 20. веку. Као никада пре, за претходних 100 година наш народ је променио неколико идентитетских матрица, које су се, као државни и културолошки пројекти, завршили националном катастрофом коју преживљавамо и дан данас. Скокови наше елите у југословенство, затим у комунизам, па у социјализам Слободана Милошевића, и коначно, у идеологију неолиберализма, названу транзицијом, евроинтеграцијама и чиме све не, до те мере су нас поделили и ослабили српски народ, да је данас изузетно тешко постићи национални консензус по било ком битном питању.

Маргинализован, сасвим по страни од ових странпутица, у српској култури 20. века постојао је и један ток који је Милош Црњански назвао „српско становиште“. Тај ток подразумева да је сваком српском интелектуалцу или уметнику на првом месту битан рад за српске интересе, а тек онда за друге, често погрешне, идеолошке концепте. Истовремено, овај ток је својеврстан модерни одговор на светосавско наслеђе српске културе, оно што је касније назвнао „српским заветом“.

Када се ово узме у обзир, садржај и наслов Димитријевићеве књиге постају разумљиви и оправдани. Ниједан интелектуалац, уметник, јавни радник о коме су написани есеји у овој књизи није са овог пута одступао, без обзира којег је политичког опредељења био.

Од Милана Ракића и Јована Дучића, преко Драгише Недовића и Обрена Пјевовића, па све до Небојше Крстића, Предрага Драгића Кијука и Марка С. Марковића може се уочити континуитет интелектуалне и стваралачке борбе за очување српског идентитета, која би, по Арнолду Тојнбију, била одговор српске културе на изазове времена.

„Прећутана културна историја Срба“ је књига која има троструку мисију. На првом месту, она поново ствара јединство српске културе 20. века са претходном традицијом, али и пружа примере савременицима, на првом месту онима који би да се на било који начин баве јавним делатностима, како то истински родољуби раде. Коначно, у овој књизи је, први пут у српској есејистици и публицистици, створена веза између културе матице и расејања, која тек треба да постане чвршћа целина.

У том смислу, није случајно што на почетку стоји запис о Милану Ракићу, а на крају о Марку С. Марковићу. Обојица су били живи примери како ангажованих, делатних интелектуалаца, тако и људи који су били спремни да и сопствени живот жртвују за Српство: Ракић као конзул у Приштини, а затим припадник четничких одреда војводе Вука, а Марковић као борац ЈВуО.

После свега наведеног, једно неспоменуто питање мора добити свој одговор: Шта је са осталим интелектуалцима који су радили на овом задатку, а нису поменути у Димитријевићевој књизи? Одговор је дао сам аутор: „Ако Бог да здравља и памети, а нарочито мира у овом страшном добу /…/ истраживања о „тајној историји културе Срба“ се могу наставити. Што би рекао Милош Црњански у уводној песму „Лирике Итаке“ – свеједно да ли ја или ко други.“