Аутор: Григорије Микић
Страна: 144
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ

При састављању овог уџбеника за средње школе употребио сам следећа дела:

1. Ј. Поповић-Стојков: Опћа црквена историја, I—II, Срем. Карловци 1912.

2. П. И. Малицкій: Исторія христианской церкви, I—III, Тула 1911.

3. Dr Ј. Магх: Lehrbuch d. Kirchengeschichte, Trier 1908 (римокатол.).

4. Karl Heussi: Kompendium d. Kirchengeschichte, Tübingen 1922 (протест.).

5. Милутин Јакшић: Историја Срп. прав. цркве, рукопис.

6. С. М. Kaufmann: Handbuch d. christl. Archäologie, Paderborn 1922.

7. A. Hamack: Mission u. Ausbreitung d. Christentums, I—II, Leipzig 1906.

8. Die Religion in Geschichte u. Gegernwart, I—V, Tübingen, 1913.

9. O. Bardenhewer: Geschichte d. altkirchl. Literatur, Freiburg 1914.

10. Dr. Svetozar Ritig: Povijest i pravo slovenštine itd. Zagreb 1910.

Желео сам да ce овај уџбеник може употребити и у вишим разредима средњих школа и у учитељској школи и зато се нисам у насловима држао дословно наставних програма. "Али сама садржина одговара њима. Обухваћено је све што програми траже, а излишног градива нема", како је то речено и у званичним рефератима о овој књизи.

Књига је штампана са два типа слова, крупнијим и ситнијим словима. То не значи да сам сматрао много мање важнима оне делове књиге који су сложени ситнијим словима. Ако се сви ти делови и не буду свугде предавали и учили, свакако су потребна лектира и "корисна допуна онога, што he се морати да научи". Пазио сам, наиме, на то да у књигу уђе само оно, али и све оно, што ученици треба да науче о прошлости и раду хришћанске цркве и што спада у њихово опште образовање.

Књизи сам додао малу збирку одломака из извора за историју хришћанске цркве. Превео сам их из књига: Reukauf und Неуn, Lesebuch für Kirchengeschichte; J. B. Arenz, Historischapologetisches Lesebuch и J. Paust, Kirchengeschichte. Одломке из живота св. словенских апостола узео сам из књиге Миливоја М. Башића, као што је то на своме месту назначено. - Обрада појединих делова историје цркве на основу прочитаног извора биће много живља и лакше ће се памтити. Осим тога оставиће таква обрада, без сумње, потребан утисак да наука о прошлости Христове цркве почива на поузданим чињеницама као и свака друга наука. Жалим што нисам могао дати још и више тих извора. Но онда би књига била исувише опсежна. Зато нисам унео у књигу ни оне делове из Дела апостолских који су извори за историју првих времена Цркве. Местимице сам упутио на та места и предавачи их могу ученицима читати из Новог завета. То су она места која говоре о архиђакону Стевану, о обраћању ап. Павла, о благодатним даровима у првој цркви итд.

Врло сам далеко од мисли да ће ова књига у свему одговарати потребама средњошколске верске обуке. Уџбеник не ствара знање и искуство само једног учитеља; не ствара се ни једним замахом, а најмање првим. Но верујем да ћe ова књига, уз добро мишљене примедбе и искуство мојих другова наставника, моћи постати боља. Молим их да ми те примедбе кажу.

Други део ове књиге, Историја српске цркве, биће поднесен на одобрење ове јесени.

У Срем. Карловцима, пред Духове, 1930.

Григорије Микић
гимн. професор

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

У сремско-карловачкој Гимназији до 1941. године није било тешко уочити да је професор-катихета Григорије Микић несумњиво једна од најзначајнијих фигура ове старе школе. Његови часови веронауке одликовали су се изузетном занимљивошћу, ширином знања, а посебно и изузетном културом говора. Те своје велике вредности испољавао је професор Микић и на часовима духовне егзорте, недељом у девет часова, пред полазак на обавезну литургију. У цркви, професор Микић је проповедао ретко, при чему је показао и неку посебну врсту избирљивости, као да је желео да сачува скупоценост својих речи. Био је свестан својих говорничких способности, а за четири године колико сам га слушао као професора веронауке, нисам од њега чуо ни једну једину приземну, или обичну реч. Сећам се да сам га 1941. посетио у Аранђеловцу, где се сместио са породицом после усташког логора у Цапрагу. Питао сам га да ли служи и проповеда у малој цркви у Буковику. Одговорио ми је да ретко служи и проповеда, али да се после литургије у порти историјске цркве у Буковику, у коју је повремено долазио и митрополит Јосиф, састаје и разговара са многобројним избеглицама из Хрватске, међу којима је било доста његових бивших ђака и познаника. Такође ми је рекао да је веома лепо примљен у наставничком колегијуму Гимназије у Аранђеловцу.

Још у Карловцима, за време ђаковања, често сам чуо многе похвале Карловчана за господина професора Микића. Истицао се увек његов интелект, широко, полиглотско образовање, бритка памет и неко непрекидно духовно бдење које је при сваком сусрету будило поштовање. Чуо сам и жаљење што Григорије Микић није више написао, и све његове духовне моћи испољене су у две његове књиге: Преглед историје хришћанске цркве (1930) и Историја српске цркве (1936), обе написане за школску употребу. Реч је о књигама успешних педагошких вредности, чији успех управо и лежи у брижно сабраним подацима, у знању и моћи да се са огромном литературом поступа селективно, а увек одмерено и веродостојно. Оно што чини посебну вредност ове књиге (коју су рецензирали прота др Стеван М. Димитријевић, професор Богословског факултета Универзитета у Београду и професор Стеван Жакула, просветни инспектор) свакако се односи на Микићево одлично познавање теолошке мисли код Византинаца и код Срба, што још једном потврђује ширину ауторових погледа чак и на најсуптилније хришћанске распре. У све те замршене проблеме Григорије Микић улази без предрасуда, тежећи да својим читаоцима приближи и све духовне процесе који су довели до коначног разједињавања некоћ јединствене хришћанске цркве. Све је то аутор исказао на један посебан, а увек разумљив начин и зато сматрам да његова књига није ни данас изгубила од своје савремености. Non multa, sed multum, то je девиза коју аутор непрестано прати.

Али, није професор Григорије Микић био загледан искључиво у прошлост хришћанске, па и српске цркве. И данас памтим његово умно излагање о битним проблемима српске цркве која је 1918. године, како је он говорио, испунила своју историјску улогу. После те године, по Микићевом мишљењу, била је потребна њена хитна обнова, тражење нових, социјалних задатака, ангажованост која ће цркви дати нову младост и нове подстицаје. Постоје и драгоцени писани трагови оваквих његових покушаја, који, нажалост, нису наишли на одјек у своме времену. Такав је Микићев часопис Нови пут, који је сам уређивао и испуњавао својим запаженим уводним чланцима и прилозима, у времену 1920-1921.

У сваком случају, Григорије Микић часно се придружује великанима сремско-карловачке Гимназије у којој је извршио и велики утицај на све своје ђаке, без обзира на њихова каснија животна опредељења. Нека ова његова књига трајно подсећа на његову целовиту и тако сликовиту личност.


Академик Дејан Медаковић



САДРЖАЈ

А Историја српске православне Цркве и њена подела

Б Дохришћанска вера наших предака


ПРВИ ДЕО

I. Крштавање Срба

II. Ученици св. браће Ћирила и Методија

III. Прве црквене организације на српском земљишту

IV. Доба Немањино
а) Верске прилике у доба доласка Немање на власт
б) Богумилство
в) Немања и православна вера

V. Свети Сава
а) Младост и монаштво
б) Немањин силазак са власти
в) Хиландар
г) Савин повратак у отаџбину


ДРУГИ ДЕО

VI. Самосталност српске Цркве
а) Оснивање и уређивање
б) Охридска архиепископија и самосталност српске Цркве
в) Савин силазак са архиепископске столице и његова смрт
г) Наследници св. Саве на архиепископској катедри

VII. Патријаршија
а) Проглас српске патријаршије
б) Устројство пећке патријаршије
в) Вере и Цркве у Немањићкој држави
г) Свештенство, просвета, хришћански живот
д) Дужности српске Цркве према држави и друштву

VIII. Сукоб српске Цркве са грчком

IX. Важније Немањићке задужбине

X. Прилике у српској Цркви после распада царевине и косовске битке
а) Избор патријарха Јефрема
б) Свети кнез Лазар
в) Последице косовске битке за Цркву и народ
г) Деспот Стеван Лазаревић

XI. Наша стара црквена књижевност

XII. Даљи живот Пећке патријаршије
а) Укидање
б) Обнављање
в) Коначно укидање


ТРЕЋИ ДЕО

I. Црквени живот Срба у Угарској, Славонији и Хрватској пре велике сеобе
а) Живот у Угарској
б) Верске прилике у Славонији и Хрватској

II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама после велике сеобе 1690 г.
а) Велика сеоба
б) Борба патријарха Арсенија са унијом
в) Патријарх у даљој борби организује Цркву
г) Крушедолска (Карловачка) митрополија
д) Београдско-карловачка митрополија
ђ) Сеоба под Арсенијем IV Шакабентом

III. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије
а) Црквена управа
б) Књиге и школе

IV. Подвлашћење српске Цркве држави
а) Митрополит Павле Ненадовић
б) Државне уредбе за српску Цркву

V. Темишварски сабор 1790 г. и живот Карлов. митрополије после тог сабора


ЧЕТВРТИ ДЕО

I. Православна Црква у Црној Гори

II. Православна Црква у Далмацији

III. Православни црквени живот у Босни и Херцеговини


ПЕТИ ДЕО

Српска Црква у Краљевини Србији и Старој Србији и Македонији


ШЕСТИ ДЕО

Уједињење Српске Цркве и данашње стање

Историјски удео Српске Цркве у културном, политичком и националном животу нашега народа