Аутор: Владика захумскохерцеговачки Григорије
Страна: 168
► Остали детаљи

„Иако сам закорачио преко много прагова, важни су за мене постали само они преко којих закорачимо у живот.“

Којим год путем да кренете кроз овај крај, једва ћете срести човјека, било које вјере или нације. Ипак ту и тамо сретнете понекога. Осим препланулог лица и кошчате грађе, која краси све једнако, било које вјере да су, на вас ће утисак оставити очи ових људи. Након дужег посматрања чини се да су то очи пуне бола и туге на које нико никада није стављао мелем…

Меланхоличном збирком прича Преко прага владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије Дурић несумњиво улази у ред даровитих босанскохерцеговачких писаца, који својом прозом наставља најбољу традицију приповедача на српском језику, од Петра Кочића до Зуке Џумхура, Иве Андрића или Меше Селимовића. После две дуже новеле, Лазар и Прича о старом краљу, објављене пре више година, писац се у овој збирци окреће судбинама малих људи у свом херцеговачком поднебљу с краја бурног XX века.

Када пише о појединачним судбинама савременика, њиховим несрећама, неспоразумима и заблудама, болестима, беди и странпутици, писац издваја најсветлије тренутке њиховог живота и налази најдрагоценије црте њиховог карактера. А када пише о лопти, смеху, возовима, о бригама, мору или манастирима, Григорије Дурић оживљава заборављене или испражњене просторе, пределе и расположења свога ратом опустошеног поднебља.

Изванредан психолошки портретиста, ауторски глас у овој књизи уздиже се изнад злосрећних подела у народу, прелазећи преко уског и себичног прага своје куће, вере и нације, и даје нам сваким ретком своје прозе на знање да ће се угледати на Андрићеву мисао: „Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове сопствене куће.“

***

"Препоручио бих свакоме књигу... Дивно штиво. Преосвећени Владика кроз дивне приче све нас учи како у свим животним ситуацијама треба изнад свега бити човјек и остати човјек, без обзира на раличитости по питању вјере, нације... "

Јереј С. Кандић