Аутор: Слободан Симић
Страна: 294
► Остали детаљи

Избор најбољих прича Слободана Симића под називом Приче из кавеза представља више од духовне посластице за књижевне сладокусце, она је и својеврсна чудесна, уврнута али истинита историја невероватних и апсурдних збивања у Србији последњих неколико деценија (1990 – 2010). Књигу чине брижљиво и промишљено одабране приче из његових четири до сада објављених књига, а то су: Приче без поуке (1995), Брод пацова (1999), Незаштићени сведок (2006) и Шведски сто (2011).

Симић успешно и вешто разоткрива не само патологију нашег друштвеног и политичког живота, његово наличје, а посебно комичну и ругобну страну властодржаца, него, чак и пре свега, раскринкава ону тамну страну нашег колективног, националног менталитета. Писац непоткупљиво и немилосрдно оцртава мрачни темперамент Срба, рајинску, поданичку психологију, потуљеност, сервилност према моћницима, затим поткупљивост, ирационални инат, завист, пакост, политичку острашћеност, нетолеранцију, склоност потказивању, неповерљивост…

У неким од најбољих и најтипичнијих Симићевих прича превладава фантазмагорични, црни хумор, логика апсурда и неумољива сатира, која попут маља удара право у чело и делује као нека врста бруталне шок-терапије, која би требало да пробуди и доведе к себи омамљеног, слуђеног и анестезираног читаоца. Управо зато што његове антологијске приче представљају беспоштедну, бескомпромисну и уметнички врхунску сатиру, Симић је оправдано, по неподељеном мишљењу критике и својих колега афористичара, заслужио ласкаву титулу Домановића наших дана.

После читања шокантних, узнемиравајућих, горких али просветљујућих и лековитих Симићевих Прича из кавеза по свој прилици нећемо гледати на друштво у којем живимо и политичку збиљу ведрије, али ћемо зато свакако сагледати свет око нас и у нама трезвеније, јасније, дубље и истинитије.
Жарко Требјешанин

Симићево приповедање је најбоље и најпотпуније сведочанство о Србији на крају 20. и почетку 21. века.
Александар Чотрић

Др Симић уме да у мало речи сажме поруку својих минијатура, без иједне сувишне формулације, без имало патетике и са лепим смислом за ефектну и књижевно однеговану реч.
Никола Милошевић